Бојан Милијашевић
Милић (Николе) Ђорђе био је прњаворски књижар и пјесник.
Отац му се рано упокојио, па му се мајка преудала за Петра Петровића у Босански Дубочац. У том браку су рођени: Симица Петровић, каснији свештеник у Дервенти; Маринка; Босиљка и Јелена. Петар Петровић је био вјенчани кум прњаворског трговца Јове Марковића.
Ђорђе се доселио у варошицу Прњавор око 1885. године и у Прњавору отворио прву књижару у којој су становници вароши могли да позајме или купе неку књигу. Поред бављења књижарством, окушао се и као сувласник фирме „Фабрика рума и ликера Станковић, Милић и Вулић“ са сједиштем у Прњавору. Чланови овог отвореног друштва су били Јово Станковић, Ђорђе Милић и Мирко Вулић, сви трговци из Прњавора.
Ђорђе се као што је то бивао обичај код трговачких породица у 19. вијеку, оженио такође из богате трговачке куће. Супруга му је постала Јелена, ћерка трговца Боже Станковића. У браку Ђорђа и Јелене рођене су Десанка и Борка.
Природно надарен, Ђорђе се додатно усавршавао читањем књига, а понајвише народних пјесама. Писао је чланке и родољубиве пјесме, а сво његово стваралаштво је углавном уништено током Другог свјетског рата. Данас нам је познат само по текстовима које је објављивао у неким сачуваним часописима.
У периодици тога времена често наилазимо на различите јавне захвалнице са именима честитих домаћина, добротвора, поред чијих имена су често уписивана и занимања, као и износ новчаних прилога. Црквено-школске и друге културне манифестације, али и друге акције, помагали су готово сви слојеви друштва према својим могућностима – тежаци, учитељи, трговци, свештеници, чиновници и др. Занимљиво је да се у појединим записима налазе и имена угледнијих римокатолика и муслимана, који су исто тако били приложници оваквих и сличних манифестација.
У неколико текстова објављених у часописима Источнику и Српском вјеснику у размаку од неколико година, поред имена нашег часног свештенства и незаобилазног Лазара Трифковића, много је имена наших честитих предака који су своје име уписали за вјечност, а међу њима и име Ђорђа Милића. Ђорђе Милић се налази на готово свим списковима приложника црквених манифестација у Прњавору, Чечави, Драговићима, Бањој Луци и другим мјестима, затим као приложник Српске православне црквено-школске општине у Прњавору итд.
Када је у Сарајеву основан одбор за подизање споменика српском књижевнику и великом Србину Сими Милутиновићу Сарајлији, 28. јануара 1891. упућен је апел васколиком Српству, а објављен у Босанско-херцеговачком источнику. Митрополит Николајевић, који је подржавао све националне активности је након почетка акције позвао и свештенство да се укључи у прикупљање прилога. Прњаворчани су се такође одазвали и на ову акцију, те су прикупљена значајна средства за овај пројекат. Приложници из Прњавора су били: Браћа Трифковић; Црквена општина Поточани од цркве Друговићке; Лука Ј. Опачић, свештеник; Ристо Миладиновић; Митар Ђерић; Нико Стојановић; Гавро Новић; Српска општина у Палачковцима; Ђорђе Н. Милић; Милош Антонић; Божо Станковић и многи други.
Из записника са одржане Скупштине Црквено-школске општине у Прњавору од дана 28. јуна 1891. године изабран је сљедећи одбор: Лазар В. Трифковић наново за предсједника, Милош Антонић за потпредсједника, свештеник Лука Опачић, Гавро Новић, Косто Остојић, Ристо Миладиновић и Тодор Ђерић за одборнике, те Ђорђе Милић за перовођу. И у неколико сљедећих одбора који су изабирани, Ђорђе Милић се појављује као одборник Црквено-школске општине.
Ипак, Ђорђе Милић је остао упамћен више по свом пјесничком таленту и текстовима од којих је само неколицина сачувана.
У сарадњи са учитељима из Прњавора, Милевом Плавшић и Савом Канурићем, написао је „Невен – помен Лазару В. Трифковићу“, умјетнички исплетен вијенац стихова из збирке Бранка Радичевића, омиљеног Лазаревог пјесника.
У „Невен – помену“ је између осталог писало и: „Великом родољубу, неуморном раднику на пољу српске мисли и просвјете, дугогодишњем предсједнику Српске православне црквено-школске општине прњаворске, чувеном трговцу, племенитом добротвору, итд. – човјеку какав се ријетко у српству рађа, својем великом непрежаљеном покојнику…“
Као оно најупечатљивије у помену, издвајале су се ријечи: „За живота носио је он, сав српски народ у срцу свом и добра му чинио, по смрти народ га носи у срцима својим и помиње га по доброчинству његову…“
Ђорђе Милић потписује и два од три најзначајнија текста за православну Цркву у прњаворском крају са краја 19. вијека.
То су величанствени текстови о освећењу православног храма у данашњем селу Доњи Вијачани објављен у једном броју Источника за 1889. годину, а који носи наслов „Освећење српско-православне цркве у Српској Мравици код Прњавора, у недјељу 17. септембра 1889.“ и други који је објављен у часопису Босанско-херцеговачки источник за мјесец јануар 1892. године под насловом „Освећење нове сриско-православне цркве у селу Лепеници код Прњавора на Михољ-дан – у недјељу – 29. септембра 1891. и повијест бивше цркве“.
У њему Ђорђе Милић веома исцрпно описује догађај освећења овог храма као и историјат ранијег храма спаљеног од Турака. Без ових текстова, многи подаци из историје нашег краја били би заувијек изгубљени.
Као добар говорник често је бесједио на Светосавским приредбама и забавама, али и када је требало у име народа одати посљедњу пошту и захвалност великим људима које је изњедрио прњаворски крај.
Када се протопрезвитер и парох прњаворски Лука Опачић послије дужег и тешког боловања од сушице преселио у вјечност 29. новембра 1904. године, а сутрадан опојан и сахрањен уз учешће десеторице свештеника и једног јерођакона и многобројног српског народа и грађанства, са покојником се опростио испред свештенства Дамјан Ђурица, парох поточански, а у гробљу у име народа и грађанства говорио је и опростио се Ђорђе Милић. Био је то величанствен говор и није било човјека да није пустио сузу за покојником.
Врхунац стваралаштва Ђорђа Милића представљала је пјесма „Трка Лазарева“ коју су популаризовале тадашње свирачке дружине широм БиХ. Ту је Ђорђе на врло духовит и шаљив начин опјевао величанствени догађај за то вријеме, трку коња и бициклиста од Бања Луке, преко Клашница па све до Босанске Градишке у дужини од 48 километара који се одиграо на дан дан Огњене Марије, 17. јула 1899. године. Тај догађај се током наредних година препричавао и препјевавао.
Великој популарности пјесме доприносила је и чињеница да се пјевала по мелодији „Бранкове жеље“ од Јована Јовановића Змаја која је у то вријеме нашироко била позната.
Наиме, на дан Огњене Марије 1899. године, познати бањалучки богаташ и велепосједник Лазар Поповић припредио је трку између коња и бицикала од Бања Луке до Босанске Градишке. На овој трци која је у оно вријеме била једна од највећих сензација, не само у Бањој Луци него и у цијелој Босни и Херцеговини, коњи Лазара Поповића на путу од 48 километара дужине однијели су побједу и утекли испред осам најбољих бањалучких бициклиста.
О овом догађају испјевана је народна пјесма под насловом „Трка Лазарева“. Писац пјесме Ђорђе Н. Милић издао је три издања пјесме коју је илустровао са три фотографска снимка. Ова пјесмарица била је у то вријеме најпопуларнија књига у цијелој Kрајини и продавала се по цијени од 30 потура.
Познато је да, међу свим крајевима Босне и Херцеговине, Бања Лука је увијек прва примила најновије тековине у свакој техничкој дјелатости. Одмах по конструисању бицикала, аутомобила и других модерних превозних средстава, бањалучки богаташи набавили су их први. Томе је нарочито много потпомогло што је Бања Лука прва у Босни имала жељезничку везу са Загребом, а преко њега са осталим крајевима бивше Аустроугарске монархије. Још један фактор играо је у томе видну улогу, у Бањој Луци је у то вријеме живјело доста богатих бегова, а такође и богатих српских трговца. Међу беговима се нарочито истицала фамилија Џинића и Беговића, а код Срба у оно вријеме важио је као милионер Лазар Поповић. И Срби и Муслимани су највише уживали у лијепим и брзим коњима. Грађани Бања Луке у то вријеме најбројније од свих спортова посјећују коњске трке. Ранијих година коњске трке у Бањој Луци биле су једна од најпосјећенијих, не само из крајева Босанске Kрајине и остале Босне, него и из осталих крајева државе. На тим тркама учествовали су коњи из најбољих ергела у Мађарској, Хрватској, Војводини и Словенији. Чест случај у то вријеме био је да се на коњским тркама виђао велики број муслиманки у заровима, затим старих хаџа у муслиманским босанским ношњама.
Јунак „Трке Лазареве“, Лазар Поповић био је познат као велики љубитељ коња. У својој коњушници одгајао је најбоље расе. Kада су први бицикли прошли кроз бањалучке улице, Лазар Попвић се опкладио за сто дуката да су његови коњи бржи од бицикала. Опклада је склопљена и трка одређена за 17. јуна, на дан Огњене Марије. Лазар Поповић је дао своја два најбоља „кулаша“ против којих су се борила осморица првих и најбољих бањалучких бициклиста.
За опкладу се сазнало убрзо и свијет се у великом броју скупио на улазу у град, одакле трка почиње у Бојића хану, да посматра почетак интересантне борбе. Од мете потрчали су.
Почетак трке Ђорђе Милић опјевао је овако:
„Трку чини Поповић Лазаре.
Сто дуката на опкладу меће,
бициклисти да утећи неће.
Јер су коњи брзи као тице,
као пусте двије ластавице.
Бицклисти зато не хају,
у своје се точке уздају.
Да се кладе, не знају шта раде,
да се кладе, а на своје јаде.“
Послије одлучне борбе кулаши Лазареви стигли су пола сата раније од бициклиста. Од силног умора, послије преваљених у трци 48 километара, један коњ Лазарев одмах по доласку у Босанску Градишку је угинуо. Други коњ је од умора оболио и послије шест недјеља боловања је оздравио.
На повратку у Бања Луку, коњ побједник дочекан је величанствено. Поновно се окупило и младо и старо, и сиромашно и богато да поздрави побједника. Kоњ је огрнут златом украшеним платном са натписом „Победио бициклисте -добродошао“.
Писац пјесме описује долазак у Босанску Градишку овако:
„У Градишку коњи Лазареви,
на по сата прије дотрчали.
И брзином господару своме,
достојно су образ освјетлали.
То гледају Срби градишчани,
међу њима браћа Муслимани.
Сваки сузу од радости таре,
кад побиједи Поповић Лазаре“.
Писац није заборавио ни праве побједнике, па је њихову славу опјевао овим ријечима:
„Један коњић од умора страда,
мртав паде на зелену траву,
доби славу па изгуби главу.
Други коњић као соко сиви,
жали друга али поносно живи,
ногом копа сузе пролијева…“
Послије побједе, по старом босанском обичају, настало је народно весеље. Ту Лазар Поповић није жалио новаца. Пјевало се и свирало неколико дана. Спјевана пјесма била је дуги низ година најчешће пјевана пјесма у свим гостионицама и кафанама. Чим се чула пјесма о „Трци Лазаревој“ разбијале су се чаше, флаше, пролијевало пиће, лумповало.
Пјевајући јунаштво Лазарево и брзину његових коња, који су у побједи однијели 100 дуката, Милић је завршио своју пјесму стиховима:
„Али пјесма у свом лијету,
шири глас по српском свијету:
Сваки Србин да би радо казо,
здрав нам био Поповићу Лазо.“
Ђорђе Милић, прњаворски књижар и пјесник се упокојио у прољеће 1927. године у Прњавору.
Нека остане сјећање на њега.
Бојан Милијашевић
Напомена: Захваљујемо се Архиву Унско-санског кантона и господину Дини Дупановићу на уступљеној архивској грађи.
Be the first to comment