Сјећање на прњаворског добротвора Михаила Трифковића: 116 година од упокојења

МИХАИЛО ТРИФКОВИЋ (1862-1905)

Михаило Трифковић рођен је 1862. године у Прњавору. Био је десет година млађи од брата му Лазара. Обојица су се упокојили веома млади, Лазар са 41, а Михаило са 43 године.

Њихов отац Васо Трифковић, познати дервентски трговац, упокојио се 1871. године у 50-ој години живота и иза себе оставио супругу Јованку, сина Лазара који је био навршио деветнаесту годину и још троје малољетне дјеце: Михаила, Митру и Милку. Михаило је тада имао свега девет година.

По смрти оца, Лазар силом прилика постаје глава куће и преузима бригу о породици, а малом Михаилу постаје главни узор у свему. То ће усмјерити Михаилов живот у истом правцу којим је ходио и Лазар. Након очеве смрти Лазар преузима трговачки посао и од најраније младости у посао уводи и младог брата Михаила, преносећи му пословна знања и све оно што је научио од оца Васе.

Почетком устанка у Босни 1875. године, лишањски Турци су са подозрењем почели гледати и на прњаворске трговце и припремати напад на њих. Требало је као и увијек кроз трагичну босанску историју прво обезглавити оне најутицајније међу Србима, а то су сада били млади српски трговци.

Како је Лазар још од ране младости био познат као ватрени Србин и родољуб, те са оцем Васом помагао српске устанике и чинио колико је могао за ослобођење Српства, био је на мети локалних Турака и потурица и пријетила му је опасност. Вијест да се спрема ликвидација прњаворских трговаца и виђенијих људи у вароши донио је архимандрит Мелентије Опачић, свештеник прњаворски, који је то сазнао од стране неких потурчењака из Лишње.

Архимандрит је Лазару и породици благословио одлазак, те поручио да се не враћају док се зло не умири. Лазар је увидјевши да њему и његовој породици пријети стварна опасност од Турака, убрзо са цијелом породицом избјегао у Босански Дубочац, а онда преко Саве у Славонију. Неколико дана након Трифковића, истим путем је избјегао и Јово Ковачевић са својом породицом, а након њега и остали прњаворски српски трговци. Недуго затим букнуо је устанак и у Босни, а стим и до отпочињања новог таласа турских злодјела према Србима.

Трифковићи су се смјестили у Славонском Броду, а Лазар се наставио бавити трговином. У Броду је убрзо стекао многе нове пословне везе и познанства и полако уводио младог Михаила у свијет трговине. Стекао је значајан иметак, али честитим Трифковићима то није било најважније, јер више су гледали како да помогну невољнима и сиромашнима него своју личну корист. Обилато су помагали сиротињу и српске усташе који су бјежали преко Саве када су им се обраћали за помоћ. Кад год је била каква невоља, па су усташе или српски народ морали бјежати преко Саве у Аустрију, увијек им је прво одредиште био дом породице Трифковић. Ту су добијали и моралну и материјалну помоћ. Свако је био нахрањен и одјевен, а по сјећањима усташа и награђен са по једном меџидијом.

Током Босанскохерцеговачког устанка, много усташа нашло је прибјежиште и уточиште у дому Трифковића, нарочито рањени борци које су видале сестре Трифковић, Митра и Милка. Сестре Трифковић су биле на неки начин претече прњаворског Кола српских сестара које ће се у каснијим годинама основати и у варошици Прњавору. Милка ће се налазити у првом сазиву при оснивању Кола, а нешто касније ће обављати и дужност предсједнице Кола српских сестара. Можемо устврдити да су касније прњаворске добротворке окупљене у организацију под називом Коло српских сестара само наставиле пут милосрђа и доборте који су им показале њихове претходнице сестре Трифковић.

По завршетку устанка и по повратку у варошицу Прњавор 1878. године, браћа Трифковићи су наставили да се баве трговином. У том периоду када се дешавало окончање турске владавине, а Босна добијала новог окупатора и нову туђинску чизму, у јако тешка времена по Србе, многе трговачке куће су пропале и нестале, док су Трифковићи захваљујући јаким пословним везама и познанствима опстали и временом постали и водећа трговачка кућа у Прњавору.
У вријеме њиховог избјеглиштва у Славонском Броду, Трифковићи су стекли јаке пословне везе и са трговцима из Трста. Браћа Трифковићи су тада у прњаворској вароши изградили велику магазу по угледу на једну тршћанску радњу, која је била комбинација простране продавнице са високим галеријама на којима је складиштена роба.

Иако су били веома имућни трговци, и Лазар и Михаило су се оженили из богатих трговачких кућа, али супруге нису са собом донијеле никакав мираз.

Михаило није имао среће у браку, супруга Милица га је напустила и одселила из Прњавора односећи са собом велики дио његовог богатства. Након Милице која је била његова велика љубав, Михаило се никада више није женио.

Лазар и Михаило су одувијек дјеловали нераздвојно, а њихова имена се налазе у многим јавним захвалама приложницима, срећу се често уписани или као Лазар и Михаило или као браћа Трифковић из Прњавора. Помагали су заједно готово све црквене манифестације, градње црквених и школских објеката, сиромашне ђаке и прњаворску и другу сиротињу. Када је ријеч о школству у Прњавору, види се да је Михаило уз Лазара годинама био један од најистакнутијих чланова Црквено-школске општине и неуморно радио на пољу просвјете у прњаворској малој вароши као и на подизању Храма Светог Георгија.

Када се Лазар упокојио, Михаило је остао усамљен како у послу, тако и у животу. Силом прилика, њихова заједничка твртка је морала промијенити име у „Михаил Трифковић“.

Године након Лазареве смрти биле су тешке за Михаила, конкуренција је била јака јер су у том периоду друге трговачке куће нагло и буквално преко ноћи ојачале, а он више није могао да се бори са конкуренцијом као у вријеме док је брат Лазар био жив.

Недуго затим и Михаило се упокојио, а иза њега није остало потомства, с обзиром да га је супруга још раније напустила. Одмах након његове смрти радњу је преузео његов синовац Владимир, Лазарев најстарији син, који је још увијек према тадашњим законима био малољетан, па му је у вођењу радње помагао Симо Вујичић .

Котарски предстојник барон Савић запослио је као књиговођу у трговини Трифковића након Михаилове смрти некадашњег сомборског трговца Николу Радића.

Још неколико година је трговачка кућа Трифковић одолијевала и опстајала у Прњавору, а онда се десила нова трагедија. Владимир се упокојио са мање од тридесет година, а трговачка кућа Трифковића је пала под стечај.

Михаила Трифковића памтимо и као оснивача и првог предсједника Српског пјевачког друштва „Бранко“, којег је личним трудом и залагањем основао 1904. године у част пјесника Бранка Радичевића, а у спомен на прерано упокојеног брата му Лазара који је изнад свега љубио и обожавао Радичевића. Михаилу је у оснивању друштва највише помогао учитељ Душан Јовановић, који је био и хоровођа овог пјевачког друштва.

Када се наредне године Михаило упокојио, предсједавање Српским пјевачким друштвом преузео је Јефтан Ковачевић који се налазио на његовом челу све до 1914. године, када су аустроугарске окупаторске власти забраниле рад српских друштава.
Име Михаила Трифковића срећемо и међу помагачима Српског просвјетног друштва „Просвјета“ у Прњавору, међу 20 помагача и 3 утемељивача.

Смрт Михаила Трифковића је у Прњавору одјекнула истом тугом као када се упокојио и Лазар.

Михаило Трифковић упокојио се у Прњавору након седмодневног боловања од упале плућа, 13. новембра 1905. године у 43. години живота. Иза Михаила је остала мајка Јованка и сестре Митра и Милка, те синовци Владимир и Бранко.
У вријеме када се упокојио, налазио се на дужности предсједника Црквено-школског одбора.

Цијели свој животни вијек посветио је помагању сиромашних и унесрећених као и брат Лазар. Ова варош му се никада није достојно одужила, неправедно је заборављен од свих.

Из некролога који је написао Душан П. Јовановић, српски народни учитељ у Прњавору 25. новембра 1905. године, издваја се дио:
„Рад Михаила В. Трифковића у почетку бијаше скопчан с радом брата му Лазара. Њих су двојица увијек у договору градили. Године 1887. приликом зидања нове цркве у Прњавору, показала се пожртвованост браће Трифковића. Осим физичког и моралног подупирања, принесоше Трифковићи и многе материјалне жртве, јер приликом уписивања за подмирење трошкова око зидања цркве, приложише они прво 500, а затим 200 форинти.

Када је 1893. године Лазар преминуо, остаде Михаило сам. Тада продужи он сам оно што је прије у договору са братом радио. Као трговац могао је свој иметак умножити, али он није био материјалиста, није грабио себи, него гдје год је могао даваше сиротињи. Многу је сузу утро са очију јадника, сиромаха и биједника и њима је био и отац и мајка. О сваком Божићу и Ускрсу многог је сиромашног ђака одјенуо из чистих хришћанских побуда, држећи се и оне „свој своме“.
Михаило В. Трифковић бијаше човјек ријетких особина. Све његове мисли бијаху једино Српству посвећене, све што чињаше бијаше проникнуто родољубивим духом. У читаву своју околину усађиваше своје мисли, свој српски дух. Он бијаше најглавнији стуб српске општине. Својим савјетима и дјелом ободраваше своје суграђане на све што нас држи, особито на старање за Цркву и школу. То му грађани и признаваху, те га неколико пута бираху за предсједника Црквено-школске општине. Али и кад не бијаше предсједник и онда имађаше он највише уплива на своју околину и онда се заузимаше и стараше за све. Кад се што тицало цркве или школе или других општих ствари, не знађаше за умор и тешкоће. Своје најпрече послове би оставио и ишао би тамо куда би га његова српска душа вукла.

Он бијаше први, који је почео ријеч о оснивању овдашњег пјевачког друштва „Бранко“ и он га је и установио. Тако је хтио да скупи младеж у једну цјелину, коју је сваком приликом ободравао на слогу.

На глас да је умро Михаило В. Трифковић, бијаше читава околина потрешена, те са свију страна поврвише, да га до вјечне куће отпрате. Укоп бијаше свечан, на којем је присуствовало девет свештеника. Два говора, у цркви и на гробу, засвједочише тугу и губитак наш. Пјевачко друштво „Бранко“, за које се толико старао, са осталом множином свијета, отпратило га је до гроба да вјечни санак борави.
Лака му црна земља! Мир пепелу његовом!

У Прњавору, 25. новембра 1905.

Душан П. Јовановић, српски народни учитељ“

Након Михаилове преране смрти, породица је објавила Јавну захвалу која гласи:
“Поводом смрти нашег незаборављеног сина, брата, стрица и ујака Михаила В. Трифковића стигла су нам бројна брзојавна саучешћа, на која нам је немогуће посебно захвалити, ради тога овим путем изјављујемо свима нашу топлу благодарност.
Исто тако и свима пријатељима са стране, који лично при спроводу учествоваше, као и нашем грађанству без разлике, које у великом броју испрати милог нам покојника до вјечне куће.
У Прњавору, 16. децембра 1905.

Мати Јованка Трифковић; Сестрe: Митра Тасовац, Милка Опачић; Синовци: Владимир и Бранко и остала родбина.

Годину дана по смрти сина Михаила мајка Јованка му је подигла скроман надгробни споменик са крстом од бијелог мермера. Убрзо затим, Михаило Трифковић је као и брат Лазар заборављен од свих.

Прњаворска варош му се никада није достојно одужила. Име Михаила Трифковића није записано нигдје и ово је један од начина да остане сјећање на њега.

Извор: Бојан Милијашевић, Лазар Трифковић: добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф, Прњавор, 2021, стр. 67-74.

[ Гробно мјесто Михаила Трифковића је данас оскрнављено, дио гробне парцеле је прекопан. Гробна мјеста Трифковића са лијеве и десне стране Михаиловог гроба су прекопана и оскрнављена, те су подигнути темељи за нове споменике. Михаилов споменик још увијек постоји али је само питање времена када ће бити уклоњен.

Покренута је иницијатива за заштиту споменика и гробних мјеста породице Трифковић, као и иницијатива за именовање улица неправедно заборављених великана прњаворске прошлости. ]