Народни обичаји код српског становништва околине Прњавора везани за прослављање Ђурђевдана и ђурђевдански уранак

Пише: Дарио Топић, професор историје

ГКУД „Пронија“ Прњавор

Поштовање и прослављање Светог великомученика Георгија (у даљем тексту: Ђурђевдан) као крсне славе, код српског становништва околине Прњавора веома је изражено и присутно. Ђурђевдан се прославља 6. маја по новом, односно 23. априла по старом календару и једна је од оних слава за коју се код народа често може чути реченица да половина Срба слави Ђурђевдан, а друга половина тај дан иде на славу. Међутим, осим што велики број становништва слави Ђурђевдан као своју крну славу, уз прослављање овог светитеља код српског становништва околине Прњавора, везани су многи народни обичаји, обреди и магијске радње који су некада били упражњаване.

„Ено, чују се борије“

У предноћ уочи Ђурђевдана, тј. 5. маја по новом календару, у српским селима околине Прњавора, правиле су се трубе од коре дрвета која је скинута са танке одсјечене гране или штапа дрвета, чијим се звуком најављивало прослављање Ђурђевдана, али и почетак упражњавања и извођења народних обичаја, обреда и многих магијских радњи. Трубе су се правиле од дрвета које има тању, мекшу и еластичнију, а никако круту кору, тако да је у ту сврху најчешће употребљавано дрво лијеске, али се могла користити и врба и ива. Код српског становништава у селима околине Прњавора, међутим, различити су утисци од ког је дрвета лакше направити трубу. Најчешће су прављене од лијеске, али често су прављене и од врбе јер је врба имала јачу кору од лијеске, дебље се могла намотати и била је мања могућност пуцања коре у току процеса израде.

Процес израде трубе текао је тако да се најприје у шуми или на њеном рубу, уз шуму, одсијече грана или штап дрвета од које се труба израђивала. Као што је већ поменуто, трубе су се припремале односно израђивале у другом дијелу дана, у предноћ и то најчешће док се тај дан чувала стока. Трубе су се правиле у шуми гдје се нађе грана или штап, често на њиви поред шуме или гдје се чувала стока. Понекад, али веома ријетко, грана или штап доносио се кући да би се потом омладина искупљала да заједно, кроз разговор, пјесму и забаву, прави трубе. Веома је било важно да грана или штап од кога ће се израдити труба, буде раван, да је кора веома глатка, да нема грана, „квргица“ и пукотина како кроз њих не би пролазио ваздух јер труба у том случају, не би могла да свира. Правили су је готово искључиво мушкарци, али могле су их правити и жене и дјеца уколико су знали и имали вјештину и умијеће да их израде.

Труба се израђивала тако да се ножем постављеним укосо, обилази око гране или штапа са једног краја на други да би се огулила кора. Када је кора добро обрезана, она би лако отпала од гране или штапа. Док се кора реже, треба водити рачуна о димензијама, односно о томе да ширина „каиша“ коре који ће се добити резањем и који ће се савијати у трубу, буде приближно иста да би се лакше ти каиши смотали у трубу. Након што је кора отпала, почиње њено спирално намотавање из правца писка (сужени дио), према излазном врху трубе (раширени дио). На излазном врху тј. на крају, труба се пробија трном од црног глога или трњином или омањом израђеном подоштреном клипицом, од једне до друге стране зидова трубе да се труба не развије, да се не одмота док траје процес њене израде.

Димензије трубе биле су различите, од мањих па до оних које су биле и до једног метра. Дјеци су се најчешће правиле трубе мањих димензија, док су одрасли за себе правили веће трубе, међутим, то није било искључиво правило. Труба је давала карактеристичан, крупнији звук, односно дубљи тон. Веће трубе су имале изразито крупан звук, односно дубљи тон, а трубе мањих димензија су имале мање крупан звук, односно мање дубљи тон. Постојала је могућност и пракса да се на трубу додаје омањи писак израђен од врбе или од зове који се уграђивао у дио трубе који се стављао у уста. Уколико није прављен посебан писак, труба би се на том мјесту који се стављао у уста, сводила у облик хоризонталне „спљоштености“, те би се добро остругала ножем.

Са тако направљеним трубама, навече су се враћали кући трубећи кроз село. У неким селима околине Пртњавора био је обичај да се са трубама обиће око куће, односно око свих објеката из домена сеоске стамбене и привредне архитектуре домаћинства и да се труби. Послије обиласка око објеката, труба се остављала у цвијеће по називу милодух јер је роса са милодуха увијек влажила трубу па је могла дуже да свира. Када труба није влажна, када би кора изгубила своју природну влажност и кад би се осушила, више на би могла да производи звук.

Осим што је био обичај да се труби уочи Ђурђевдана, обавезно се трубило и ујутру када се иде на ђурђевдански уранак, па и током цијелог дана. Иако није било важно ко ће први ујутру да затруби, било је оних који су управо због тога веома рано устајали како би први затрубили у селу и тиме се током дана хвалили кад би неког срели, желећи да се то у селу сазна и да се о томе у селу чује и прича. Дјеци је посебно било важно да се трубе могу што дуже употребљавати па су их стављали у воду да дуже могу да производе звук, а када би се окупили, међу собом су се задиркивала и такмичила чија је труба боља, чија се најбоље чује па је у тим случајевима често могло долазити и до ситних препирки, свађа и чарки.

У селима околине Прњавора у којима живи српско становништво, употребљавани су различити називи за трубу. Неки од њих су: труба, борија, трубаљка, труб’ца, ђурђевска труба, бурија, рикаљка итд.

Пјесма ори, млад’це садимо“ (Ђурђевдански уранак)

Ђурђевдански уранак на који се ишло рано ујутру 6. маја по новом календару, један је од најкарактеристичнијих обичаја код српског становништва околине Прњавора који прати низ радњи које је ваљало обавити, а потом се вратити кући, али обавезно прије изласка сунца. Млади, али и особе свих узраста, посебно дјевојке и жене, устајале су веома рано како би обавили све оне радње за које се вјеровало да их ваља обавити и извршити ради бољег и успјешнијег годишњег циклуса. Вјеровања у том смислу, код становништва су била снажна и на ђурђевдански уранак ријетко да неко није ишао.

Стављање младих гранчица лијеске у њиве и баште које су засађене разним биљем, била је велика карактеристика и обиљежје ђурђевданског уранка. У народу се за то најчешће користио израз „сађење младица“, а стављале су се само и искључиво у оне њиве и баште у којима је нешто посијано јер се вјеровало да ће оно што је посијано боље да роди, али се такође сматрало да младице имају и моћ да спријече да лоше вријеме, нарочито лед, уништи усјеве. Већ је било ријечи да су у сађење младица ишле углавном дјевојке и жене, али у мањем проценту ишли су и момци и ожењени мушкарци. Када се крене на ђурђевдански уранака, одмах, чим се полази од куће, затруби се на трубе направљене претходни дан и труби се на њих док се не дође до мјеста на којем ће се наломити љескове младице. Гдје ће се момци и дјевојке сакупити, односно када ће се и одакле кретати у сађење младица, договарало се раније неколико дана, углавном за вријеме док се чувала стока, затим пред вече, а ишло се у групама дјевојака и момака. Дјевојке и жене, а понекад и мушкарци, обавезно су прво одлазили на поток или на азну (извор воде) да се умију јер се вјеровало да ће ако то учине, током године бити здрави и лијепи. Прилазећи извору воде говорило се: „добро јутро водице и Света Богородице“ и након те реченице остављала се младица поред извора. Током умивања, једни друге су прскали водом.

Младице се наломе то јутро током трајања ђурђевданског уранка, никако дан прије или у данима прије. У данима прије Ђурђевдана док се чувала стока, провјеравало се гдје има младица да би се то јутро дио обичаја који је везан за сађење младица, брже и ефикасније обавио прије сунца. Док су се младице ломиле обавезно се пјевало, а и цијели обичај пропраћен је разним пјесмама које су се иначе пјевале на игранкама, прелима, сјелима, окупљањима, зборовима и сл.

Свако би за себе, отприлике, наломио онолико младица колико ће му требати да стави у њиве и баште, али и да их понесе кући јер су се младице стављале на све објекте из домена сеоске стамбене и привредне архитектуре домаћинства. Углавном је био обичај да се младице саде на средини њиве, а ријеђе на рубу или на њеном почетку. Изузетак је понекад била њива на којој је засађена пшеница. У том периоду пшеница је већ почела да расте и да се не би угажавала, младица се садила на рубу њиве. Посебно је био обичај да се дјевојке и жене, када саде младице у пшеницу, умију росом са пшенице. Вјеровало се да ће због тог поступка бити младе, румене, здраве, лијепе, бијеле. Приликом ломљења младица, гледало се која на себи има више лишћа или како се то говорило „која је роднија“. Та младица се посебно чувала и остављала да се понесе кући, а стављала се на објекте гдје су боравиле овце и говеда. Вјеровало се да ће младица допринијети да буде више рођених јагањаца и теоца.

Често су мушкарци, а прије свега момци, мушкарци млађе доби, дјевојкама и женама правили замке или препреке које су их успоравале и ометале да прије сунца заврше цијели посао у вези ђурђевданског уранка. Момци би се касно навече међусобно договорили који извор ће да „затрне“, односно да га прекрију трњем, остругама или гранама дрвећа како би дјевојке теже дошле до воде. Обично су размишљали у ком то селу или засеоку њиховог села има најбољих и најљепших цура. Тада би одлазили у шуму и сјекли стабло глога или више његових грана или трњину како би ју ставили око и преко азне (извора воде) или бунара за који су били сигурни да ће дјевојке на њега доћи. Дјевојке би тада кроз смјех и шалу на симпатичан начин испољавале своју љутњу, разговарале међу собом и погађале који су или који је од момака из села то могао учинити.

Обичај је био да се једна од младица која је донешена са уранка прво стави на кућу и та младица би се додатно украсила тј. накитила цвијећем које је расло у дворишту куће. Затим се младица ставља на зграду, на бунар, амбар, кочак, шталу, на капију, ограду, пчелињак односно пчелиње трнке и кошнице. Често је био обичај да се младица која се стављала у пчелињак накити цвијећем исто као и младица која се стављала на кућу. Приликом стављања младице у пчелињак говарило се: „добро јутро пчелице, ја ти носим младице, ти ћеш мени слађице, меденице“. Када се те радње заврше омања младица и цвијеће уносила се у кућу и стављала у вазну. Након што се цвијеће стави у вазну, младица се стављала у средину.

Када се ломе младице које ће се стављати у њиве, на изворе воде и објекте у домаћинству, обичај је био да се једна младица намијени за давање имане стоци. Када се дође кући, обичај је био да дјеца са том младицом у рукама, оду у шталу и да дају имена јагањцима и теоцима тако што бих их младицом ударали мало по глави и давали им разна имена.

Одређене обичајно-обредне и магијске функције, младице су имале током цијеле године. Понегдје би младице све то вријеме остајале на објектима, а младицу није ваљало бацити или сложити у ватру. Обичај код српског становништва околине Прњавора је био да се стара младица баци или склони у жбун, тј. на мјесту гдје расте друга лијеска да би се ту сасвим осушила. Кад се окопавао или брао кукуруз или кад се жела пшеница, раж, јечам и друго засађено биље, често се дешавало да током обављања тих послова неко од копача или берача пронађе младицу стављену на то мјесто за вријеме ђурђевданског уранка. И у том смислу постојала су одређена вјеровања повезана са статусним и старосним аспектом особе која је пронашла младицу. Ако би младицу пронашла неудата дјевојка или неожењен момак, сматрало се да ће та дјевојка, уколико нема, ускоро наћи лијепог момка, да ће бити млада и удати се у скорије вријеме или те године, или да ће момак, ако нема дјевојку, наћи лијепу дјевојку, да ће бити младожења или се оженити убрзо или те године. Ако до младице прво дође удата жена или ожењен мушкарац, онда се вјеровало да ће се нешто обрадовати и да ће бити срећан. Постојала је пракса да удата жена или ожењен мушкарац пренесе, односно пресади младицу у ред у коме је неудата дјевојка или неожењен мушкарац да би они нашли младицу јер се вјеровало да је за њих и за напредак заједнице то било корисније. Често се дешавало да су удате жене или ожењени мушкарци када нађу младицу, знали кришом и пажљиво гледати гдје има неудатих или неожењених па би са младицом у руци потрчали према њима да их лагано ударе младицом како би се што прије удале, а мушкарци оженили. Они млади који још нису жељели ступити у брак, видјевши намјере старијих, кроз смијех и шалу би се за тренутак разбјежали са њиве да их старији не би стигли и ударили младицом.

Вјеровање у заштитне моћи младице, посебно су долазиле до изражаја када би се примјетило да се спрема лоше вријеме. Тада би се једна или двије младице скидале са неког од објеката и са њом се млатило према смјеру из којег долази невријеме. У неким случајевима обичај је био да се у кући запали свијећа која је горјела на Божић и да се особа која је пали прекрсти. Потом би се узимале двије младице којима се изнад главе, а окренуто у смјеру из којег невријеме долази, правио знак крста три пута и изговарала се молитва Богу, или су се прекрштене младице стављале на земљу усмјерене на ону страну са које невријеме долази. Вјеровало се да се тако могу одбити облаци. Ту радњу са младицом у циљу спречавања невремена, могао је обавити било који члан домаћинства, али су то углавном радили старији и највише жене, баке. Кад се та радња заврши, младица или младице су се враћале на мјесто са ког су узете.

Поред термина „младица“, у селима околине Прњавора у којима живи српско становништво, за младицу су  још уптребљавани термини младчица и ђурђевњача.

Осим обичајно-обредне и магијске функције, ђурђевдански уранак је имао и социјално-друштвени и забавни карактер и функцију јер је то била прилика да се, посебно млади, ближе упознавају, ашикују, „гледају“ и договарају.

Почетак снимања етнолошких документарних филмова.

У наредним данима, ГКУД „Пронија“ Прњавор снимиће прве кадрове за кратки етнолошки документарни филм о изради ђурђевске трубе чиме најављује почетак снимања серијала етнолошких документарних филмова који ће говорити о фолклорном насљеђу Срба околине Прњавора.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*