Лука Ј. Опачић (1865-1904)

117 година од упокојења Луке Ј. Опачића, свештеника прњаворског

Лука Опачић рођен је 1865. године у Прњавору, а завршио је Рељевску богословију 1886. године. Рукоположен је за ђакона 28. августа 1888. године у Сарајеву, а за презвитера 18. септембра 1888. године у Прњавору од стране митрополита Георгија Николајевића и постављен том приликом на Парохију прњаворску као помоћник архимандриту Мелентију Опачићу. За протојереја је произведен у Ножичком 16/29. септембра 1901. године [Милијашевић • 2018: 113].

Јереј Лука Опачић је одликован црвеним појасом 18. децембра 1892. године, а о том догађају извјештава и Босанско-херцеговачки источник:

„Лука Ј. Опачић, свештеник парохије прњаворске и надзиратељ протопрезвитерата прњаворског, одликован је црвеним појасом од Његовог Високопреосвештенства АЕ и Митрополита Дабро-босанског Господина Ђорђа Николајевића, декретом од 18. децембра 1892. године, број 2387, сљедећег садржаја: ‘Као свештеник прњаворске парохије, свагда сте се показали достојан имена црквеног пастира, службу сте вашу увијек тачно вршили, дужностима на вријеме одговарали, и све то вашим примјерним владањем засвједочавали. У раду при свештеничким сједницама, као и при управи тога протопрезвитерата радили сте на задовољство ове вам претпостављене духовне власти. Вашим настојањем и ревним заузимањем, подигнута су у славу Божију, два храма у вашему подручју, тј. онај у Српској Мравици, као и онај у Лепеници[1] – те смо се за све то нашли побуђени поред народног признања и видљиво одликовати вас, и с Нашим Архијерејским благословом дозволити вам, да можете носити црвени појас. То одликовање, нека вас, као млада свештеника побуђује и на даљи примјеран и користан свештенички рад, нека вам да снагу, да увијек тако радите како би вашим радом могли засвједочити ово, што вам се сад, у знак признања даје, а и на даље препоручивати се милости и благовању овога, коме сте као свештено лице увијек одговорни…“ [Босанско-херцеговачки источник • 1892: 583–584].

Поменуто одликовање које је прото Лука добио за предано вршење свештеничких дужности, између осталог добио је и за залагање и подизање храмова у Српској Мравици (данас храма у селу Доњи Вијачани) и Лепеници.

Након упокојења његовог дједа архимандрита Мелентија, исте године отац Лука је произведен у протопрезвитера. Као велики проповједник, баш као и његов дјед и отац, остао је у лијепом и добром сјећању код народа прњаворског краја. Провео је свега шеснаест година у служби на парохији прњаворској. Упокојио се 29. новембра/12. децембра 1904. године у 39. години живота.

У Источнику Дабробосанском за годину 1904. објављена је читуља са текстом:

„Протопрезвитер и парох прњаворски Лука Опачић послије дужег тешког боловања од сушице преселио се у вјечност 29. новембра 1904. а сјутра дан опојан је и спроведен уз учествовање многобројног народа српског и грађанства – десеторицом свештеника и једним јерођаконом, након чега му је тијело матери земљи предато. По свршеном опијелу у цркви са врлим покојником опростио се испред околног му свештенства, парох поточански, Дамјан Ђурица, дочим у гробљу у име народа и грађанства говорио је трговац Ђ. Милић. Покојник оставио је иза себе супругу и петеро неопскрбљене дјеце: троје женских и двоје мушких. Лака му црна земља и вјечан спомен међу нама“ [Источник • 1904: 378].

Читуља у спомен на протојереја Луку Опачића објављена је и у првом броју часописа Босанска вила за 1905. годину:

„Лука Ј. Опачић. У Прњавору, у Босни, преминуо је 29. новембра прошле године, риједак свештеник, одушевљени Србин, ватрени родољуб и искрени пријатељ свога народа Лука Ј. Опачић у 39. години живота. Покојник је свршио Рељевску богословију 1886. Он је толико љубио ону груду српске земље, гдје је живио и радио, да није знао за умор, иако је био болешљив. Не пазећи на се и своје здравље, он је вршио своју дужност најсавјесније, упућујући и учећи свој народ као прави пастир и учитељ стада свога. За то је и стекао велику љубав и поштовање, не само у своме мјесту, него и у читавој околини, па и по цијелој нашој српској домовини. Сахрањен је врло свечано. Десеторица свештеника и ђакон чинодејствовали су и били на спроводу. С покојником се опростио у име свештенства поп Дамјан Ђурица, а у име народа Ђорђе Милић, трговац прњаворски. Иза себе оставио је удовицу са петоро нејаке дјеце. Бог да га прости и помилује!“ [Босанска вила • 1905: 16].

Опачићи су својим прегалачким радом у прњаворској варошици потврдили да је Светосавско искуство жртвене љубави према Христу Богу и светима темељ на коме почива свака људска дјелатност, те су својом мисијом обиљежили духовни живот Прњавора у 19. и почетком 20. вијека, као што су иза себе оставили чврста здања – Цркву брвнару посвећену Покрову Пресвете Богородице и нови Храм Светог Георгија.

Извор: Бојан Милијашевић БЛОГ Историја Прњавора