Књига Лазар Трифковић: добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф аутора Бојана Милијашевића објављена је у издању Истраживачког центра „Искон“ из Бања Луке.
Ова књига говори о културном и вјерском животу Срба у Прњавору у другој половини 19. вијека као и о тежњама за ослобођење Српства у вријеме Босанскохерцеговачког устанка. Поред кратке историје прњаворске Парохије, приказује се и грађански живот, задужбинарство и прегалаштво на пољу просвјете и културе старог Прњавора.
Књига се бави и просвјетним животом и Српском школом, те у њој по први пут излазе подаци о почетку рада просвјете у Прњавору као и спискови свих учитеља Српске школе од 1843. године до почетка Првог свјетског рата. У књизи је описан рад Црквено-школских одбора и њихово залагање за просвјету као и за изградњу Храма Светог Георгија.
У Истраживачком центру „Искон“ истичу да аутор пишући о дјелима Лазара Трифковића објелодањује његове заслуге за српску просвјетну и националну мисао, истовремено упућује поруку „да нам је Лазар више потребан данас, када се наш однос према вриједностима из прошлости преваспитава у духу савремености и када је важније него икад да вриједност и пуноћу живота сагледамо кроз однос према Богу и ближњима“.
Говорећи о књизи, аутор Бојан Милијашевић наводи да је „у дугој историји српског страдања Лазар Трифковић препознао образац националног живота, за Небеску Србију, и у првом повољном историјском тренутку, у времену буђења националне свијести у 19. вијеку као стражар на светосавској стази у прњаворској малој варошици показао примјер племенитости, честитости и великог родољубља“.
У другој половини 19. вијека, како истиче аутор, није било простора настањеног Србима који није чуо за име Лазара Трифковића из Прњавора. Био је узор Србима и српској омладини, надахнут најчистијом искром љубави према српском роду и његовим највећим светињама: Цркви и школи.
„Лазар је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду. Као честити трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те није било ниједне културне, националне и општекорисне акције у широј околини коју Лазар није финансијски помогао. Био је познат као човјек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало помагати сиромашне и невољне. Значајно је помагао и оне који суписали за народну просвјету, а нису могли сами штампати своја дјела.Финансијску подршку је сматрао својом родољубивом обавезом. Све што је стицао током живота: знање, богатство, углед и контакте, стављао је на располагање Српству, Цркви и сиромашнима. Као предсједник Српско-православне Црквено-школске општине био је главни добротвор Српске школе и заслужан за њен опстанак у најтежим временима, а у исто вријеме и кључна личност при градњи Храма Светог Георгија у Прњавору.“
Ова књига се бави и улогом Лазара Трифковића као историографа у периоду од 1875. до 1878. године, када је незадовољство српских сељака прерасло у устанак и оружану побуну. То је био један од значајних догађаја који стоји у тијесној вези са неизбјежним и коначним издисајем отоманске империје на европском тлу и прерасподјелом сфера утицаја тадашњих европских сила. Босанско-херцеговачким устанком бавило се мноштво аутора, што је довело до настанка поприличне литературе, али неједнаке вриједности и обима. Када је ријеч о дешавањима у Прњавору и његовој околини у том времену, тиме се није бавио готово нико и право је богатство за историографију пронаћи било какве записе из тога времена. Лазар је био једина за сада позната особа из наше вароши која је свједочила свијету истину о мрачним приликама свога времена у Босни у прњаворском крају. Као сарадник неколико значајних листова, прикупљао је и слао извјештаје о страдању српског народа на простору између планина Вучјака, Љубића и Мотајице па све до ријеке Саве на сјеверу, и тако оставио пребогату грађу о злодјелима Турака и локалних потурчењака над православним Србима и другим хришћанима у времену 1875–1878. године.
Ове године се навршава тачно 128 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило да данашњи Прњавор не памти ни Лазара ни друге великане из наше прошлости. Тим људима се генерације које су долазиле нису достојно одужиле.
Аутор такође наводи да је Лазар Трифковић припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом, те да ћемо Лазара најбоље препознати у ријечима владике Николаја, који је сјећајући се таквих старих честитих трговаца писао да су то били људи иза којих су остала „дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово“.
Све што је у овој књизи написано о Лазаревом животу и раду, резултат је дугогодишњих истраживања периодике и архивске грађе. Многи трагови из прошлости аутору су се откривали на чудесан начин.
Рецензент књиге Небојша Мићић нагласио је да нам изнова и ова књига показује шта један појединац може учинити за заједницу – један који насеље издиже у статус варошице и проноси њено име гдје год Срби живе, и други који вијек и по након тога приноси и чува свијећу споменицу на изузетног Лазара Трифковића, и попут главног јунака у филму „Носталгија“ Андреја Тарковског својим капутом чува пламен од вјетра који би да је угаси. Са овом књигом, истиче се у рецензији, Лазар бива оживљен да свједочи попут оног библијског из Витиније, и обојен руком иконописца позван да својим свијетлим примјером покаже пут и истину у искушењима новог вијека.
Финансирање овог пројекта помогли су Министарство културе и информисања Републике Србије, Секретаријат за вјере Владе Републике Српске и Општина Прњавор.
Prnjavorinfo.com
Be the first to comment