Kolačić? 🍪
Kao i većina modernih web stranica, koristimo kolačiće kako bismo poboljšali vaše iskustvo na sajtu. Oni nam pomažu da vidimo šta vas najviše zanima, da sajt radi brže i da sadržaj bude relevantniji. Klikom na „Prihvati“ saglasni ste sa upotrebom kolačića.
Tehničko skladištenje ili pristup je striktno neophodan za legitimnu svrhu omogućavanja korišćenja određene usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahteva pretplatnik ili korisnik.
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u anonimne statističke svrhe. Bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane, informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu obično se ne mogu koristiti za vašu identifikaciju.
Tehničko skladište ili pristup su potrebni za kreiranje korisničkih profila za slanje reklama ili za praćenje korisnika na veb lokaciji ili na nekoliko veb lokacija u slične marketinške svrhe.
3 Comments
Gareks
25.08.2019.Umrla je baba u strpcima 107 godina prije par dana
Istina i laz
25.08.2019.Ali baba nije bila partizanka,a to se ne broji.
Бравар је опет међу Србима
25.08.2019.@ Istina i laž
Добро запажање, које је остало незапажено од српских незналица. Јер Срби своју историју не познају ни у последњих двадесетак година, те нам се зато потура лажна историја, која нема везе са стварним догађајима. Да појасним на конкретним примерима из прњаворског краја.
Прије 77 година, у селу Штрпцима, у насељу Ганинци, догодио се ужасан покољ од стране домаћих усташа, у коме су страдали дјеца, жене и људи само зато што су припадници српског народа. На локалном гробљу пише: “Памтите, не заборављајте… Овдје лежимо ми, ваши очеви, вааше мајке, ваши синови, ваша браћа, ваше сестре и ваше комшије – сви поклани од усташких зликоваца, у истом мјесту, 7. фебруара 1942.године”. Следи дјелимичан списак настрадалих. Овдје: http://www.prnjavorinfo.com/75-godina-od-pokolja-u-strpcima-kod-prnjavora/
С друге стране, на планини Љубић, на Црном врху, Богу иза леђа, стоји на споменику званична историја НОР-а,на коме пише: “Септембра 1941. године, на Љубићу, формирана је прва прњаворска партизанска чета; командир Новак Пивашевић – народни херој, а политички комесар Живојин Живо Прерадовић” (слика споменика у овом чланку).СУБНОР Прњавор.
Не треба много знања, памети и разума па да се закључи да је ово једно с другим у потпуном “раскораку”. Док је комунистичка банда била далеко од догађаја збивања, усташе су мирно радиле свој посао – убијале Србе. У томе су им разни учесници НОР-а од 1941. године, “првоборци” и носиоци Партизанске споменице свесрдно помагали, присвојили себи звање “бораца антифашистичке борбе”, присвојили послератне положаје и привилегије, а многим нараштајима и поколењима оставили лажну истину историјских догађања. Сви тзв. народни хероји овог краја – Новак Пивашевић, Живојин Живо Прерадовић, Станко Вукашиновић, Здравко Челар, Др Mладен Стојановић, Вид Њежић и други погинили су већ 1942.године, и то у борби са рођеном браћом – Србима!!!
Сада се ови из СУБНОР-а и њихови настављачи и поштоваоци срде и негодују што се улога НОР-а омаловажава и преиспитује! Јер, у њихову “истину” нико нема право да дира, да преиспитује, и да износи стварне чињенице!
Недавно је, 10.07.2019.године, обиљежено 76 година од “особођења” Прњавора (ОВДЈЕ: http://www.prnjavorinfo.com/obiljezeno-76-godina-od-oslobodenja-opstine/, на коме је своја “ратна” дешавања евоцирао извјесни Н. Богићевић. Није се баш прославио и једино што му је остало у сјећању је “борба” за какве-такве пристојне чизме! Именовани је познат по томе што је “у бој, за народ свој” отишао са непуних 14 година! Из његове приче остала је једна епизода, неспотазум са локалним усташом. Наиме, неки усташа Ципар, из Ралотинца, свакодневно је малтретирао сеоску учитељицу и дјецу у школи, у Доњим Вијачанима (у то доба – општина). Умјесто да усташу ликвидирају, на путу од Ралотинца до Доњих Вијачана, “славна” прва, друга или ко зна која прњаворска партизанска чета је проблем ријешила тако што је запалила школу!!? Могу замислити радост локалних малишана!
Према подацима СУБНОР-а, Прњавор је у НОР-у/НОП-у имао око 4.500 припадника. Међутим, нико жив не зна, па ни они сами, поименични списак бар њих стотинак! О „борбеном путу“ или о „борбама“ са усташама или Нијемцима – ни слова! Паметном доста. На њиховом „мениу“ били су само и искључиво четници који, по мени, нису довољно схватили опасност комунистичких зликоваца, али им и неке друге историјске околности нису ишли у прилог – што је комплекснија тема.
Дакле, гомила лажи, лажи и само лажи, још увијек трабуњају комунистички бојовници. Да ли они заиста вјерују у оно што причају?! Ако вјерују у то, од 1941-45. године, до судњега дана, онда их заиста треба сажаљевати. Једино рјешење за њихове лажи и заблуде је одлазак код „Пет лампи“ или неко друго сеоско гробље.
Комунисти (и социјалисти) проклети да сте, ма гдје били!