„Кличе вила на Љубићу – слава Лази Трифковићу!“
У српској култури житија су вјерно преносила образац јеванђељског живота. Први јунаци српских житија, Симеон и Сава, показали су шта човјек може постићи у односу са Богом. Стога је Светосавље наше најсветије колективно искуство општења са Богом, и зато су сва потоња значајна житија и биографије у нашој писаној култури проносила управо дух Светосавља. У том светосавском озрачју цијели свој вијек провео је и Лазар Трифковић, добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и први историограф прњаворског краја.
Расвијетлити дјело Лазара Трифковића и објелоданити његове заслуге за српску просвјетну и националну мисао за мене је значило и упутити поруку да нам је Лазар више потребан данас, када се наш однос према вриједностима из прошлости преваспитава у духу савремености и када је важније него икад да вриједност и пуноћу живота сагледамо кроз однос према Богу и ближњима.
У дугој историји српског страдања Лазар Трифковић је препознао образац националног живота, за Небеску Србију, и у првом повољном историјском тренутку, у времену буђења националне свијести у 19. вијеку као стражар на светосавској стази у нашој малој варошици показао примјер племенитости, честитости и родољубља.
У свом кратком животу имао је једну страст – трговину, једну љубав – супругу Јокицу, једну мисију – просвјетно уздизање свог народа и једну жељу – ослобођење Српства.
У другој половини 19. вијека, није било простора настањеног Србима који није чуо за име Лазара Трифковића из Прњавора. Био је узор Србима и српској омладини, надахнут најчистијом искром љубави према српском роду и његовим највећим светињама: Цркви и школи.
Изузетно добро и вјешто се носио са проблемима и тешкоћама времена у коме је живио, успостављао је везе са црквеним великодостојницима, свештенством, многобројним трговцима и представницима Срба на свим странама.
Лазар је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду.
Он није завршио високе школе у иностранству – основну школу је изучио у Прњавору што ће му бити и једино формално образовање, али је био човјек од највећег угледа и уживао је највеће поштовање. У заједници се истицао материјалним богатством, али прије свега својим врлинским животом, и као такав радо је био виђен гост на готово свим манифестацијама и свечаностима, међу свештенством, умјетницима, писцима, међу богатим и међу сиромашним слојевима. Сви су га поштовали подједнако. Као честити трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те није било ниједне културне, националне и општекорисне акције у широј околини коју Лазар није финансијски помогао. Био је познат као човјек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало помагати сиромашне и невољне. Значајно је помагао и оне који су писали за народну просвјету, а нису могли сами штампати своја дјела. Финансијску подршку је сматрао својом родољубивом обавезом. Све што је стицао током живота: знање, богатство, углед и контакте, стављао је на располагање Српству, Цркви и сиромашнима. Као предсједник Српско-православне Црквено-школске општине био је главни добротвор Српске школе и заслужан за њен опстанак у најтежим временима, а у исто вријеме и кључна личност при градњи Храма Светог Георгија у Прњавору.
Постоје многе ствари које су у вријеме Лазаревог живота биле непознате широј српској јавности, осим можда уском кругу његових најближих пријатеља, а које су изашле на видјело тек након његове преране смрти. Убрзо након упокојења, као што то код Срба бива са свима који се преселе у вјечност, Лазар и његова дјела су заборављени.
Гробно мјесто Лазара Трифковића
Лазар је био једина за сада позната особа из наше вароши која је свједочила свијету истину о мрачним приликама свога времена у Босни у прњаворском крају. Као сарадник новосадске Заставе прикупљао је извјештаје о страдању српског народа на простору између планина Вучјака, Љубића и Мотајице па све до ријеке Саве на сјеверу, и тако оставио пребогату грађу о злодјелима Турака и локалних потурчењака над православним Србима и другим хришћанима у времену 1875–1878. године.
Ове године се навршава тачно 129 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило да данашњи Прњавор не памти ни Лазара ни друге великане из наше прошлости. Тим људима се генерације које су долазиле нису достојно одужиле.
Данас, у колективном памћењу народа прњаворског краја немамо никакву успомену на Лазара, иако је још увијек у Прњавору позната тзв. Лазина вода, коју многи поистовјећују са другим извором у Борику – Добра вода. Мало је оних који знају да је овај назив тог некадашњег, а данас затрпаног извора, веза са Лазаром Трифковићем.
Гробно мјесто Лазара Трифковића
Мудри и честити људи су одувијек знали да је њихово само оно што Бога ради дарују другоме. Лазар Трифковић једна је од таквих личности. Лазар је припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом. Лазара ћемо најбоље препознати у ријечима владике Николаја, који је сјећајући се таквих старих честитих трговаца писао да су то били људи иза којих су остала „дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово“. О њима је још написао да су се као шегрти мучили много више него тадашњи шегрти. Да су као калфе они били дужни устајати кад и калуђери устају на полуноћницу и да су радили и уз свијећу или лампу. Да су као газде улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они, пише владика, да глас о поштењу једног трговца вриједи више од голе памети и вјештине. Када су нешто продавали на метар, попуштали су неколико центиметара више, а када су опет мјерили на вагу, додавали су по неколико грама за срећу и берићет.
Међу трговцима је важило правило: „Или поштено богат постати или без богатства поштен остати“. У сваком случају човјек у трговцу цијенио се више од трговца, а карактер трговца више од богатства његовог. Управо неке од таквих трговаца имала је и стара прњаворска варош.
Израђујући књигу о Лазару Трифковићу, држао сам да ћу извршити једну свету дужност ако од заборава спасем барем једног заборављеног родољуба, истинског хришћанина и Божијег угодника.
Вјечно сјећање и слава великом српском родољубу – Србину Босанцу Лазару Трифковићу.
Извор: Бојан Милијашевић, Лазар Трифковић: Добротвор српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф, ИЦ Искон, Прњавор 2021.
Лазар Трифковић: Добротвор српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф
Бојан Милијашевић – Историја Прњавора
Be the first to comment