пише: Дарио Топић, проф. историје
Завичајни музеј Прњавор
Тема ослобођења Прњавора у Првом свјетском рату у највећем проценту мало је истражена и мало позната нашим суграђанима и јавности, те се може закључити да је ово један доста непознат дио из прошлости Прњавора. Ипак, историјски извори до којих се може доћи и из којих можемо добити одређена сазнања када је овај догађај у питању, али и оно што је слиједило послије њега, дају нам за право да га посматрамо као свијетао, частан и узвишен. Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године увешће нас у ослобођење, али до њега смо дошли борбом и огромним страдањем нашег етноса.
Одмах по атентату Аустроугарска предузима ригорозне мјере прије свега према Србима у Монархији, у Босни и Херцеговини и самим тим и у тадашњем Прњаворском срезу. Општом мобилизацијом, коју су врло брзо послије атентата предузели, било је обухваћено и српско мушко становништво Прњавора и његове околине, али и становништво других народности. Већина их је одмах упућивана на војну обуку у Беч, Линц, Пешту и друга мјеста, а Прњаворци су у највећој мјери упућивани у Линц. Након што су прошли обуку, слати су на фронтове према Србији, Галицији односно Русији и Италији. Управо у томе су многи видјели своју шансу да пребјегну на страну Србије и Русије, да се предају, да формирају и ступе у добровољачке одреде. Учествујући у ратним операцијама, Прњаворци су се касније као и многи дуги предавали или пребјегли на страну Србије или Русије, а постоје подаци о Прњаворцима који су се борили и на Сочи, на Италијанском фронту.
Ускоро ће доћи до формирања добровољачких одреда, најприје у Нишу након августа 1915. године, а потом, након јануара 1916. године, у Одеси се формира Прва српска добровољачка дивизија која је у свом саставу имала двије бригаде. Ускоро ће бригаде бити упућене на Солунски фронт и то преко три правца. Преко Добруџе гдје ће учествовати и у борбама. На том фронту погинуће најмање двојица Прњавораца за које постоје подаци. Прва бригада добровољачке дивизије је преко Русије, Сјеверног мора, Норвешке, Енглеске, Француске и Средоземног мора стигла у Грчку, а друга је имала далеко тежи и дужи пут. Преко Русије упутили су се на исток, домогли се Владивостока и Корејског полуострва, прошли су Јапанско и Кинеско море, затим Сингапур, прошли су Цејлон и Индијски океан, Црвено море, Суецки канал и стигли у Солун средином марта 1918. године.
Када помињемо солунске добровољце и уопште добровољце са простора некадашњег Прњаворског среза који су се борили у ослободилачким ратовима 1912 – 1918. године, можемо бити поносни и рећи да је преко 160 добровољаца, за које постоје конкретни подаци, учествовало у поменутим ратовима. Ти подаци не односе се само на име и презиме већ и на податке гдје су се борили, којем одреду или војној формацији су припадали, који су чин носили, да ли су одликовани и којим орденом, да ли су били рањени, гдје су погинули, гдје су нестали, гдје су сахрањени. Такође, многи су погинули, били рањени или вријеме провели по многобројним логорима у Русији, Италији, Србији итд.
Највише добровољаца имамо из села Штрпци, Поточани, Илова, Вијачани, Мравица, Кремна, Гаљиповци, Дренова, Кокори, Хрваћани, Отпочиваљка, Орашје, Смртићи, Црквена, Просјек, Мрачај, Млинци, Усрповци и из самог Прњавора. Такође, ту су и добровољци из села која су некад улазила у састав Прњаворског среза, а која данас нису у саставу општине Прњавор. То су села Ножичко, Кришковци, Мартинац, Пријебљези, Друговићи, Кољани. Такође, један дио је долазио из тадашњег Босанског Свињара односно данашњег Српца. На ова мјеста која данас нису у саставу општине Прњавор, отпада око 30 бораца. Посебно треба нагласити да списак добровољаца није потпун и да се даље требати радити на прикупљњу података.
Свакако је вриједно напоменути да је неколико становника Прњавора и околине сахрањено на Зејтинлику у Солуну, да имамо борце са подручија општине Прњавор одликоване орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Многи борци су се послије рата, на позив краља, јављали како би добили земљу и обвезнице. Највише их је земљу добило у Панчевачком риту, у Српској Црњи, у другим дијеловима Баната, затим код Бањалуке и у другим мјестима. Већина њих никада није ушла у свој посјед, а Други свјетски рат је донио промјену друштвено – политичког система када су ови борци у потпуности стављени на маргину државног живота и интереса. Законом о ликвидацији аграрне реформе коју је Србија донијела 1947. године, добијена земља им је одузимана.
Прњавор је ослобођен прије 105 године, на Аранђеловдан 21. новембра 1918. године када је српска војска ушла у Прњавор. Дана 27. новембра 1918. године на тзв. Брашненој пијаци у Прњавору (данас Трг српских бораца) одржан је народни збор на којем је донесена Резолуција о прикључењу прњаворског среза Србији. Такву одлуку донијело је још 27 срезова у Босни и Херцеговини.
У прњаворској Цркви Светог Великомученика Георгија 1928. године одржано је благодарење поводом десетогодишњице пробоја Солунског фронта.
У Прњавору постоји Удружење ратних добровољаца 1912 – 1918, њихових потомака и поштовалаца, чији је основни задатак његовање и одржавање културе сјећања на овај славни период српске историје, те прикупљање даљих података о добровољцима ослободилачких ратова 1912 – 1918. година са подручја Прњавора.
Као удружење које се бави очувањем успомене на значај Великог рата у српској историји и његовог доприноса и лоцирања, те постављања у контекст ослободилачких ратова које је наш народ вијековима водио, Удружење посебан акценат ставља на допринос наше локалне заједнице и на учешће њених становника, наших славних предака, у том догађају. Из тог разлога Удружење је сматрало за своју посебну дужност, покренути пројекат проучавања тог времена и догађаја са аспекта и позиције наше локалне заједнице. У вези са тим ово Удружење је покренуло пројекат под називом “Историја Прњавора у Великом рату” који је подржао и Град Прњавор.
Истраживање једне теме захтјева контактирање и истраживање архивских установа, консултовање и увид у изворе и литературу преко којих се посредно или непосредно може доћи до историјски закључака и чињеница. Пројектни тим је у протеклом периоду своја истраживања базирао углавном на архивској грађи Архива Републике Српске, те на прибављању других извора и литературе из којих би се могло доћи до конретних информација из којих би се касније, историјском методологијом, добила јасна слика о учешћу становника тадашњег прњаворског среза у Великом рату. Крајњи циљ Удружења је израда монографије на поменуту тему.
Данас ће у Цркви Светог Великомученика Георгија у Прњавору, бити служена литургија на којој ће се одржати парастос и помен за погинуле, а испред Удружење ратних добровољаца 1912 – 1918, њихових потомака и поштовалаца и Завичајног музеја Прњавор на телевизији К3 биће одржана кратка емисија о Прњавору у Првом свјетском рату и његовом ослобођењу.
Слава и вјечна захвалност борцима палим у добровољачким ратовима од 1912. до 1918. године.
* на фотографијама:
– Прњавор тога времена.
– На брашненој пијаци у Прњавору (данас простор Трга српских бораца) 27. новембра 1918. године донесена је одлука o присаједињењу Прњаворског среза Краљевини Србији. Печат Одбора Народног вијећа у Прњавору.
U tekstu uvaženog profesora istorije stoji, navodim:
“У Прњавору постоји Удружење ратних добровољаца 1912 – 1918, њихових потомака и поштовалаца, чији је основни задатак његовање и одржавање културе сјећања на овај славни период српске историје, те прикупљање даљих података о добровољцима ослободилачких ратова 1912 – 1918. година са подручја Прњавора”.
Ovo udruženje vodi bitku sa izgubljenim vremenom i tek su na početku “prikupljanja daljih podataka o dobrovoljcima oslobodilačkih ratova”. Kao prvo, greška je uzimati u obzir samo “dobrovoljce” jer mu to dođe kao da su bez prinude pristupali Austro-Ugarskoj armiji. Kao dobrovoljci mogli su da budu samo tzv. Hrvati, svi drugi su bili prisiljeni da idu u rat na strani Carevine.
Ali nije u tome poenta prikupljanja podataka.
Nije, jer ovo Udruženje mnogo kasni za već sakupljenim i objavljenim podacima o poginulim, zarobljenim i nestalim austro-ugarskim vojnicima sa područja prnjavorskog sreza koje je izašlo u štampanoj knjizi Veroljuba Maletića, profesora istorije iz Srpca. Knjigu je štampala “Grafika” iz Dervente, 2020. godine, i u njoj se nalazi poimenični spisak 1.029 austro-ugarskih vojnika iz Lišnje, Skakavaca, Kobaša, Galjipovaca, Hrvaćana, Vijačana, Prnjavora, Čorli… i drugih mjesta prnjavorskog sreza.
Profesor Maletić je vrstan istoričar, prije svega patriota, koji je pored te napisao “Motajičku trilogiju”, te knjigu “Komunističko-ustaška saradnja – u Podmotajičkom kraju od Mitrovačkog sporazuma 1937. do danas”… možda i druge publikacije za koje ja ne znam!
Evo malog osvrta na knjigu “Motajička trilogija”, koji se nalazi na http://www.pogledi.rs :
https://www.pogledi.rs/motajicka-trilogija.html
Srbi su, inače, narod koji se sa velikim zakašnjenjem prisjeća svoje prošlosti. Evo vam primjera iz zadnjeg vjersko-građanskog rata. Niko od naših “političara” ne govori o stradanju Srba u Sarajevu, 1992-96. godine. Ubijeno je ili na drugi način nestalo preko 8.000 Srba, samo u Sarajevu, u kome je bilo 126 logora za Srbe! Jedan od poznatih logora bio je onaj u Tarčinu, u kome je zatočeno i na svirep način mučeno 636 pripadnika srpskog naroda. Najmlađi zatočenik imao je samo 14 godina (Leo Kapetanović) a najstariji 85 godina (Vaso Šarenac). O stradanju Srba u Sarajevu istraživao je i podatke objavio prof. dr Milivoje Ivanišević (npr.knjiga “Dosije Sarajevo”). Zloglasni logor za Srbe, u Sarajevu, bio je onaj u kasarni “Viktor Bubanj”, a mnogi logori su bili privatni! Da, da, dobro ste pročitali postojali su i privatni logori u “šeher” Sarajevu.
Површном анализом текста, написаног од стране професора историје, дакле квалификованог стручњака на тему Великог рата, доводи до закључка да је он следбеник тзв. преписивачке школе (Пачија школа Јове Јовановић Змаја) која се огледа у ставовима Бечко-берлинског погледа (школе) на овај догађај, и иначе на историју Срба.
У самоом уводу професор пиша: “Тема ослобођења Прњавора у Првом свјетском рату у највећем проценту мало је истражена и мало позната нашим суграђанима…“ – а затим наставља: „…али и оно што је слиједило послије њега, дају нам за право да га посматрамо као свијетао, частан и узвишен. Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године увешће нас у ослобођење, али до њега смо дошли борбом и огромним страдањем нашег етноса”.
Дакле, “тема је мало истражена” али “дају нам за право да га посматрамо као свијетао, частан и узвишен (чин)”. Закључак нема смислене логике а тек последице, професоре?
Професор, даље наводи да:
“У Прњавору постоји Удружење ратних добровољаца 1912 – 1918, њихових потомака и поштовалаца, чији је основни задатак његовање и одржавање културе сјећања на овај славни период српске историје, те прикупљање даљих података о добровољцима ослободилачких ратова 1912 – 1918. година са подручја Прњавора” (Све исто као што ради СУБНОР Прњавора).
Срби су платили прескупу цијену само зато да би се “његовала и одржала култура сјећања”… те прикупили “подаци о добровољцима”.
Нема закључака за садашње и будуће генерације Срба, нема “наравоученија”, чак ни података да је Велики рат био пројектован да се деси и двије године прије почетка! Нема ни податка да је Обавјештајна служба Србије упозоравала, другу страну, да се спрема атентат у Сарајеву, али да је то игнорисано и да је престолонаследник ипак дошао! У тексту се не наводи чак ни име Франц Фердинанд (Грац, 18. децембар 1863 — Сарајево, 28. јун 1914), најстарији син Карла Лудвига, брата Фрање Јосифа I и Марије Анунцијате од Напуља-Сицилије.
Е па ” свијетао, частан и узвишен” пуцањ Гаврила Принципа збрисао је трећину, можда и више, српског етноса да би данас Србију и Србе водили Вучић, Дачић, Брнабићка и друштво, који и нису Срби!
Професоре, двојка и то “мршава”!
Све је то лијепо како професор историје пише и објашњава ослобођење српских земаља које су, послије одласка Турака и Берлинског конгреса, потпале под нову окупацију, тадашњу велику војну силу Аустро-Угарску.
Поред Србије српска војска је ослободила Бањалуку, Прњавор, али и Сплит, Дубровник, Шибеник, Загреб, Словенију…
У то доба Срба и Енглеза је било приближно исто. Данас је тај број неупоредиво већи у корист ових других, 56 милиона Енглеза прњма 6 милиона Срба! Нешто у тој рачуници не штима и показује да су Срби изгубили “животни компас” и колико смо наиван, да не кажем луд народ (како је једном приликом изјавио Јован Рашковић).
Гдје смо погријешии?
Ослобађали смо и оне “народе” који су, у то доба, били “захвални” Србима да би само двадесетак година касније (1941.г.) окренуки “ћурак наопако”, стали на страну новог освајача и извршили невиђени геноцид на Србима. Седамдесет и четири године касније (1991/95.г.) они ће протјерати готово све преостале Србе који су прије њих живјели на тим просторима.
Гдје је поента, или наравоученије?
Не може се један тако крупан историјски догађај, мислим на Велики рат али и иначе, посматрати и описивати као – ето, десио се атентат па ће то бити повод за напад на србски народ.
Догађај се мора “освијетлити” са свих аспеката, па и грешки које су чинили Срби, односно србско руководство.
На пример, ко је донео одлуку да србска војска напусти Србију и преко Проклетија “сиђе” на Јадранско море, гдје је у тој операцији настрадало преко 240 хиљада жена, дјеце, стараца и војника.
Ево само једног детаља србске наивности, лудости.
Свима је данас мање-више познато ко је био Никола Пашић, по коме носе име улице, тргови, установе – нарочито у Србији.
Каже се: “Пашић је био дугогодишњи председник владе Краљевине Србије и Краљевине СХС, оснивач и вођа Народне радикалне странке…”
Често се наводи као један од најутицајнијих и најпознатијих политичара српске историје, познат по својој: промишљености, луцидним опаскама и идејама.
“Никола Пашић је био један од водећих интелектуалаца тадашње политичке елите”.
Све горе наведено је нетачно, обичне глупости које су Срби прихватили као непорециву истину. Прво и прво, Никола Пашић није био Србин, већ један корумпирани штеточина који се енормно обогатио на србској несрећи (Данас је његов праунук амбасадор Србије у САД, Марко Ђурић!? Познате су Пашићеве малверзације са пијеском у брашну, за србску војску, или препродаја хуманитарне помоћи, наравно у његову корист! Па афера сина Раде…).
Крајњи циљ тако “висперне политике” и необичне “мудрости”, превејаног хоштаплера “…окаменила је менталитет који се после 1945. године лако уклопио у Комунистичку партију, која је у име радничких и народних права, завела једнопартијски систем”.
Ова тема, као и многе друге, не могу се описивати и цијенити као неки физички акт, догађај без сагледавања свих других чинилаца који су бар данас доступни, отварањем архива и бројних извора преко интернета.
И сада види данашње стање. Те ослобођене србске земље сада су у другим државама, нама непријатељским! Србија је данас једина земља у Европи, а готово и у свијету, која нема своје државне границе! И не само то, већ садашњи вољени Велики Вођа, поклања дио Србије – КиМ, са читавим природним богаством и обавезом Србије да до 2041. године отплаћује дуг за развој Косова и Метохије!
Ако ништа, а оно је за размишљање, зашто нас је “бусање у прса” коштало да нас је 50 милиона мање од Енглеза.
Мало смијешне стварности, на рачун потомка “мудрог” Николе Пашића:
https://www.youtube.com/watch?v=R1P5WyvFaVg