Сјећање на страдање Милоша Вујаковића и Срба из села Штрпци 5.11.1941. године

Бојан Милијашевић, 5.11.2024.  

Сваке године 5. новембра сјећамо се устаничког партизанског вође Милоша Вујаковића и страдања Срба на локацији „Каиновића млин“ у Штрпцима, када су непријатељске формације у чин одмазде стријељале 10 Срба за једног погинулог њемачког војника, а одређен број талаца отпремили у логоре.

Сјећање на ове догађаје употпуњујемо галеријом фотографија ухапшених, а потом убијених Срба из села Штрпци, које проналазимо тачно 83 након овог догађаја.

Крајем октобра 1941. године, устаници се из базе у Љубићу спуштају у село Штрпце ради прикупљања новог наоружања и ангажовања нових устаника. У Штрпцима се дијеле у двије групе, једну са Милошем Вујаковићем на челу, другу са Тривуном Бојановићем, те договарају дјеловање на ширем терену. Милошева устаничка група прелази ријеку Укрину и крстари дервентским селима прикупљајући оружје. Из дервентских се ова група устаника пребацује у рејон села Палачковаца и Смртића, гдје прикупљају оружје и војничку опрему од проусташки настројених појединаца.
Ове активности устаника су одмах регистроване у извјештајима њемачкој команди и усташким и домобранским структурама у Прњавору и Дервенти, те се са мањим снагама одмах покушава елиминисати пријетња од устаничких активности.

Дана 30. октобра 1941. године Вујаковићева група устаника пребацила се у село Календеровце гдје позивају народ на прикупљање оружја и устанак, а нешто касније се група сукобљава са једном усташком патролом којој је дојављено о овим устаничким активностима. Устаници су сутрадан поново активни, налазе се у Смртићима гдје долази до борбе са усташама, а након сукоба повлаче се ка Тромеђи. Исту вече устаници су порушили телефонске бандере и дрвени мост на Јадовици, а потом долази до поновног сукоба са усташама и домобранима гдје Милош Вујаковић бива лакше рањен. Устаници се тада пребацују преко села Дријена у село Детлак гдје долази до новог сукоба са усташким формацијама.
Појачане активности устаника тих дана на челу са Милошем Вујаковићем на подручју дервентских села и учестали сукоби са хрватским усташама и домобранима, узнемирили су власти НДХ па 31. октобра 1941. године Велики жупан жупе Посавје доставља из Брода извјештај Министарству унутрашњих послова НДХ гдје између осталог наводи: „… Да устаничке групе упадају у села котара Дервента, да буне и дижу народ на устанак, те да сакупљају оружје и муницију по селима: Осиња, Церани, Појезна, Дријен и Доњи Календеровци, да устаници у ова села долазе из сусједног котара Прњавор и да је њихов вођа Милош Вујаковић …“
Дана 4. новембра долази до нових борби са усташама и домобранима у Календеровцима, а устаници недовољно опремљени и малобројни, додатно измучени овим сукобима, прелазе преко Укрине и склањају у село Штрпце, а конак налазе код Васкрсије Милијаша. Исто вече, један од сарадника окупатора и хрватских власти обавјештава Фолксдојчере у Глоговцу о локацији Милоша Вујаковића и његових устаника. Њемачка команда хитно интервенише и организује брзу акцију против устаника, ангажујући велики број већ спремних њемачких војника уз садејство штрбачких фолксдојчера.

 

Исту ноћ њемачке снаге опкољавају објекте у којима су устаници коначили. У рано јутро 5. новембра 1941. године отпочиње напад на устанике, а првим пуцњима је одговорио Милош Вујаковић пуцајући из куће Васкрсије Милијаша. Након првих пуцњева Милош искаче из куће кроз прозор и утрчава у млин, одакле отвара ватру на Нијемце и баца неколико бомби. У међусобној размјени ватре, Милош успијева да убије једног њемачког војника. Био је то фолксдојчер Ханс Ван из Глоговца. Нијемци су тада усредсредили ватру на млин, те Милош бива рањен. Борио се до посљедњег метка, а онда је рањен скочио у набујалу ријеку Укрину у нади да је преплива. Њемачки војници су га мртвог извукли из воде и бацили пред кућу Недељка Каиновића. У размјени ватре, уз Милоша је погинуо и Остоја Тепић, родом из села Церана. Кад је ријеч о осталим устаницима, већина их се пробила из обруча и успјела преживјети ову акцију, али ће нешто касније готово сви пострадати или као партизани или као четници.

Одмах по завршетку акције код Каиновић млина и ликвидације устаничке групе Милоша Вујаковића, Нијемци претресају куће и хапсе мјештане које доводе до млина. Тада је ухапшено 26 Срба мушкараца из Штрбаца који су као таоци фотографисани са подигнутим рукама у вис. Њемачки официр је из групе заробљених издвојио 10 Срба према списку који му је саставио фолксдојчер Хајнрих Ван, представник њемачке општине Шуцберг, те их поредао испред стрељачког строја.
Нијемци тог дана у знак одмазде за једног погинулог њемачког војника стријељају десет Срба.

Тог 5. новембра 1941. године код Каиновић млина стријељани су:
Душан Брковић, Мирко Брковић, Петар Брковић, Недељко Недо Каиновић, Мирко Милијаш, Радомир Милијаш, Васкрсија Милијаш, Стјепан Томић и Микан Чавић. Ово стријељање једини је преживио Владо Брковић, који је након рата оставио исцрпно свједочење о овом догађају.

Похапшени Срби који нису стријељани тог јутра, отјерани су у затвор који је формиран у старој школи у Глоговцу.
У наредана три дана, фолксдојчери крстаре селом, те премлаћују и хапсе све оне који су им били сумњиви да су присталице НОП-а или су сумњичени да су комунисти. Били су предвођени глоговачким фолксдојчером Хајнрихом Ваном, а највећи терор и премлаћивања дојучерашњих добрих комшија Срба су вршили Хајнрих Фаул и Густав Шрант. Неке Србе су из затвора пуштали кућама као таоце, а неке додатно хапсили. Пуштени су касније Војко Врањешевић и Миланко Дудић, а храну су затвореницима доносили Ђурађ, Ђорђо, Мирко и Љубо Гатарић који су пуштени из затвора под условом да остану код куће као таоци и под пријетњом да ако се било шта деси биће ухапшени и отјерани у логор.

Дана 8. новембра 1941. године у стару школу у Глоговцу је дотјерано још неколико ухапшених Срба, међу којима се налазио и Ђурађ Лепир. Увече истог дана, све заробљене Србе тјерају низ брдо на цесту према Дервенти и код Кнешовог имања им придружују Станка Васића и још неколико Срба из села Кремна. Ту вече је око шездесет Срба пребачено камионима у Дервенту у злогласни логор, ранију творницу штапова познатију као „Штапара“. Предани су дервентским усташама које су одмах почеле са злостављањем и премлаћивањем.

Једно свједочење које након хапшења помиње ове Србе из Штрбаца говори о њиховом мучењу у дервентском логору, те да се о њиховој судбини може само нагађати. Симо Јовичић о догађајима тих дана у дервентској „Штапари“ свједочи: „ Једне прилике је издвојено 15 Срба из наше групе, Јово Бобар из Детлака, Обрад Димитрић-Прибињац из Церана, Раде Брковић, Павле и Пејо Дујаковић, Нинко Ковачевић, Перо Ковачевић, Ђурађ Лепир, Рајко Милијаш, Вид Миливојац, Јово Станић, Урош Станић, Јово Тривичевић, Станко Васић, Драгутин Вејић и још један човјек из Кремне. Они се никада нису вратили својим кућама. Негдје су их поубијали…“

Бавећи се истраживањем споменичког насљеђа Прњаворског краја и уређујући попис жртава Другог свјетског рата са подручја општине Прњавор, пронашао сам много нових података о жртвама рата и успио расвијетлити многе непознате судбине.

Након тачно 83 године од ликвидације устаничког вође Милоша Вујаковића и разбијања његове устаничке групе на локацији „Каиновића млин“ у Штрпцима, а трагајући за архивским документима везаним за ове догађаје, проналазим у Хрватском Државном Архиву и полицијски картон устаника и Милошевог саборца Обрада Димитрића Прибињца из Церана, општина Дервента, који је као устаник ухапшен у овој акцији.

Листајући архиву Редарственог равнатељства за град Загреб Независне Државе Хрватске која се чува у Хрватском државном архиву, уз Обрада Дмитрића откривам и мноштво других имена везаних за догађаје из октобра и новембра 1941. године који су се збивали на простору Прњаворског и Дервентског краја.

Након мучења и тортуре од стране усташа, од Срба који су се налазили тих дана затворени у дервентском логору „Штапара“, издвојена је једна група и депортована у казниону у Стару Градишку, а потом у Загреб. У овој групи су били углавном Срби из Штрбаца и неколико Срба из дервентске општине који су похапшени под оптужбом да су сарадници НОП-а.

Већ 12. новембра 1941. године ови Срби се појављују у Загребу гдје су доведени ради узимања личних података и фотографисања. Сви су истог дана фотографисани и процесуирани, а потом враћени у казнионицу.
Свим похапшеним су израђени полицијски картони у које су унесене основне информације о времену и мјесту рођења, пребивалишту, подаци о личном опису ухапшеника, рукопису, да ли је ухапшеник писмен и сл.
Из Загреба су у завичајне општине послани упити о потврди њиховог идентитета који стижу у Редарствено равнатељство за град Загреб током фебруара и марта 1942. године.

Општинско поглаварство Лупљаница дописом од 21. јануара 1942. године број 127 потврдило је идентитет за Димитрић Обрада, док је Општинско поглаварство Осиња потврдило идентитет за Бобар Јову 26. фебруара 1942. године дописом број 126. Општинско поглаварство Штрпци дописом од 22. јануара 1942. године број 190 потврдило је идентитет за Васић Станка, а дописом од 24. јануара 1942. године број 212 потврдило је идентитет за Ковачевић Перу. На исти дан, дописом од 24. јануара 1942. године број 213 потврђен је идентитет и за Ковачевић Нинка. Исто поглаварство дописом од 24. јануара 1942. године број 211 потврдило је идентитет за Миливојац Вида, а три дана касније, 27. јануара 1942. године дописом број 231 потврдило је идентитет за Милијаш Рајка, а дописом број 232 потврдило је идентитет за Станић Јову.
Општинско поглаварство Штрпци је дописима од 19. марта 1942. године под бројевима 728/729/730/731/732/733 потврдило  идентитет за Лепир Ђурађа, Брковић Раду, Дујаковић Петра, Веић Драгутина, Станић Уроша, Тривичевић Јову и Дујаковић Павла – Паву.

За претпоставити је да су сви похапшени по потврђивању идентитета убрзо и ликвидирани, а највјероватније мјесто страдања је Јасеновачки комплекс логора.
У наставку доносимо фотографије ухапшених Срба пронађеним међу полицијским картонима који су сачињени 12. новамбра 1941. године.

Прилог: Потписи Срба из Штрбаца у полицијским картонима.

Бојан Милијашевић – Историја Прњавора