Максим Опачић (1801-1901), архимандрит Мелентије

220 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И 120 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА ПРЊАВОРСКОГ АРХИМАНДРИТА МЕЛЕНТИЈА

На подручју које данас обухвата општина Прњавор али и Архијерејско намјесништво прњаворско у својим мало другачијим границама, крајем 19. вијека постојало је само неколико малих црквица које су биле подигнуте примитивно од дрвета, а многе такве брвнаре дуго времена нису биле ни освећене. Служило се на освећеном антиминсу. Из извора за 1882. и 1887. годину видимо да на овом простору који тада још увијек административно припада Митрополији дабробосанској постоји само неколико цркава брвнара и то у: Прњавору, Палачковцима, Шаринцима, Српској Мравици и Друговићима, који данас не припадају Намјесништву прњаворском. У каснијим изворима се наилази и на податак да је постојала црква брвнара на мјесту данашње цркве у Поточанима и још неким локацијама.

Године 1900. велика црквена област коју је обухватала Митрополија дабробосанска подијељена је на двије сразмјерно једнаке црквене области, Митрополију дабробосанску и Митрополију бањалучко-бихаћку. Цијело прњаворско подручје тада административно потпада под Митрополију бањалучко-бихаћку.

Градња првог храма током 19. вијека у самом прњаворском насељу повезана је са личношћу и пастирским радом свештеника Максима Опачића[1], потоњег архимандрита Мелентија.

Максим Опачић је служећи Богу на парохији у Палачковцима, у варошици Прњавор за потребе православних вјерника изградио скромну црквицу брвнару још 1829. године, назвавши је „Келија“ и у овој црквици држао Богослужења недјељом и великим празницима.

Максим Опачић рођен је 1801. године у Далмацији, а према подацима из Шематизма тачно мјесто рођења је Мокро Поље. Говорио је италијански и грчки језик, а Богословију је завршио у манастиру Крки. Рукоположен је за ђакона 4. августа, а за презвитера 6. августа 1825. године у Стапарима и постављен на парохију у село Палачковце као помоћни свештеник попу Сави Ивановићу.[2] За протосинђела је произведен у Мајевцу јула 1837. године, а чин архимандрита добио је 12. јула 1872. године у Сарајеву од митрополита Пајсија.[3]

Када је Максим започео градњу цркве брвнаре 1829. године, на Прњаворском брду се у то вријеме налазило неколико породичних кућа.[4] Од свих породица по угледу се издвајала породица Симеуновић, у чијој кући се чувао барјак прњаворских добровољаца који су били учесници поп Јовичине буне у Посавини.[5]

Црквица је била скромна грађевина од дрвета на каменом темељу, подигнута уз сагласност турских власти, а у то вријеме на овом простору постојало је само неколико мањих цркава брвнара.

Прњаворска брвнара – Келија, налазила се у близини данашњег Храма Светог Георгија, преко пута Светосавског дома. Келија у прво вријеме није имала никаквих спољашњих украса нити крста. У то вријеме звона су била забрањена, а вјерници су позивани на молитву дрвеним клепалом које је било постављено у порти испред саме брвнаре. Унутрашњост ове црквице била је веома скромно уређена. У њој су крштени готово сви становници прњаворске варошице у годинама између 1829. и 1888.

Подаци о првим годинама службовања Максима Опачића у прњаворској варошици налазе се у запису на једној богослужбеној књизи, као и на једном крсту који је сачуван из тог периода. На „Рукопису српско-словенске рецензије“, односно Србуљском рукописном служeбнику који је Максим Опачић поставио на Часну трпезу у црквици помиње се 1829. година. На Служебнику је стајао запис: „Сиа књига мња свештенојереја Максима ако се украде да се познаде писа новембра 28. года 1829.“

Овај Служебник се помиње у Првом Шематизму Православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901, гдје се наводи да је писан прије 1651. године, односно прије подизања града Колашина. Књига је, колико се могло утврдити раније припадала Ивану Павићевићу, а потом Попу Сави, синовцу Теодосијевом из Обода. Служебник је био достављен ради потребе писања Шематизма и не зна се гдје се данас налази.[6] Поред овог Служебника прото Максим је на Часну трпезу поставио Јеванђеље, ручни крст[7] израђен у Венецији и велики позлаћени крст са украсним камењем који је купио од јеромонаха Исаије из манастира Дечани.[8] Тај велики крст, ручни венецијански крст и Јеванђеље су украдени 1861. године и након 7 година пронађени у манастиру Крка. На пријаву протиног сина Јакова Опачића ти предмети су заплијењени и похрањени у судски трезор у Книну.[9]

Прото Максим, тада већ архимандрит Мелентије, поднио је пријаву и бањалучком Мутешерифу јуна 1874. године. Њу су потписали архимандрит Мелентије, његов син јереј Јаков Опачић, јереј Лука Давидовић и јереј Симо Милановић, као и угледни грађани: Милош Антонић, Мићо Симеуновић и Мићо Поповић. Пријава је овјерена текстом који је гласио: „У суду и у мом присуству сви се ови христијани и архимандрит потписаше. Да су њихови потписи истинити свједочим мојим потписом и печатом.“[10]

Храм Светог Ђорђа 1884-1887

На иконостасу мале цркве брвнаре налазили су се стари дрвени триптиси са иконама, а у пјевници се налазило и пет кожних богослужбених књига које су такође биле израђене у Венецији. Ове књиге су 1921. године завршиле у рукама директора Земаљске банке за Босну и Херцеговину, Александра Пољанића, који их је присвојио, а тим трагом их данас лоцирамо у неколико установа.[11]

Прњаворска брвнара је настојањима проте Максима и његовог сина проте Јакова 1867. године била преименована у Цркву Покрова Пресвете Богородице, а у овој цркви било је успостављено поштовање Свете Ангелине Бранковић[12] испред чије иконе су свакодневно прислуживани кандило и свијеће. Овај култ је у Прњавору највјероватније успоставио Хаџи Теодор Илић (1833–1915), каснији тешањски парох, који је код проте Максима учио школу и касније имао праксу богослужења. У овој прњаворској црквици је митрополит Сава Косановић 1884. године рукоположио за ђакона Васу Поповића родом из Мајевца код Дервенте, рођеног 1860. године у старој свештеничкој породици.[13] Црква брвнара је остала очувана у цијелости све до 1923. године када је порушена због дотрајалости.

Оставши удовац, прото Максим Опачић се замонашио добивши монашко име Мелентије. То је био први познати монах новијег времена на простору између манастира Осовице, Ступља и Детлака након рушења ових светиња.

Храм Светог Великомученика Георгија у Прњавору подизан је у времену од 1884. до 1887. године, а освећен је од стране митрополита дабробосанског Ђорђа Николајевића 18. септембра 1888. године.[14]

Храм је завршен 1887. године, а иконостас са иконама је урађен већ наредне године и био је готов пред освећење. О градњи храма Светог Георгија у Прњавору не постоји много података који су сачувани. Из Записника од 30. јануара 1885. године види се да су се у чланству Црквено-школске општине налазили: Михаило Трифковић, предсједник; Милош Антонић, потпредсједник; Божо Станковић, старатељ; те Јово Марковић, Митар Ђерић, Тешо Ковачевић и Ристо Миладиновић као одборници, а учитељ Александар Богосављевић као перовођа. Њихово чланство у Црквено-школској општини поклапа се са временом када је храм већ почео да се гради па се може претпоставити да су ово били људи који су се енергичније залагали за изградњу храма уз Лазара Трифковића и честите прњаворске свештенике, архимандрита Мелентија и проту Јакова Опачића, који су били и главни прегаоци у том послу. Браћа Трифковићи су градњу храма подупирали како физички и морално, тако и материјално. Био је то први зидани храм на подручју прњаворског краја и шире околине након вишевјековне турске окупације и пустошења ових крајева. У вријеме подизања новог зиданог храма, на овом подручју постојало је само неколико брвнара у веома лошем стању. Познато је да је градњу храма у Вијачанима 1889. године помогао и Фрањо Јосиф, али је до сада био непознат податак да је овај владар даривао и Храм Светог Георгија приликом његове градње. Новоизабрани одбор Црквено-школске општине са Михаилом Трифковићем као предсједником, потпредсједником Милошем Антонићем, старатељем Божо Станковићем, одборницима: Јовом Марковићем, Митром Ђерићем, Тешом Ковачевићем и Ристом Миладиновићем објавио је благодарност цару Фрањи Јосифу ради даривања прилога за градњу у којем стоји:

„Његово цес. Краљевско Величанство цар и краљ Фрањо Јосиф I, благоизволио је из превишње приватне благајне подарити за градњу нове српско-православне цркве у Прњавору 500 фор. а. вр.  На превишњем дару слободна је изјавити своју највећу благодарност Српско-православна црквена општина.

Прњавор, 12. септембра 1886. године“

Ипак, највећи приложници били су браћа Лазар и Михаило Трифковић, трговци из Прњавора, синови Васе Трифковића, који су поред Опачића били и највећи прегаоци при градњи самог храма.

Архимандрит Мелентије (Опачић)
1801-1901

Поред заслуга за изградњу Храма Светог Георгија, архимандриту Мелентију припадају и велике заслуге за изградњу прве прњаворске школе. Вриједно је напоменути да је управо армимандрит Мелентије био и први прњаворски учитељ. Све до 1842. године, у Прњавору није постојала никаква јавна установа у којој би се српска дјеца могла подучавати. Прије 1842. године једино је прото Максим учио дјецу, али само из црквених књига. Први уџбеници су биле углавном само црквене књиге Часловац и Псалтир. Касније тек се учило и из Буквара. Учило се и лијепо писање и појање, али и рачунање. Касније се организовало учење по оближњим кућама, а настава се до изградње школе одвијала на неколико локација у кућама у близини данашњег Храма Светог Георгија. Те куће су се налазиле у улицама поред самог храма, данашњим улицама Раде Врањешевић и Хиландарској. Стална основна школа почиње да ради на врху црквеног раскршћа у кући Анте Ковачевића око 1854. године, а један од учитеља је био управо Анте који је по занимању био терзија[15].

Прва школска зграда у Прњавору сазидана је крајем августа 1895. године, а освећена 5. новембра 1895. године. Зграда Српске основне школе се налазила на мјесту данашњег парохијског дома пониже Храма Светог Георгија. Била је дугачка 16 а широка 12 метара, што је за то вријеме била величанствена грађевина у малој варошици Прњавору. И за то здање заслужан је архимандрит Мелентије Опачић, који је већ тада имао 94 године и који је приликом копања темеља за школу придарио још неколико дуката да би школа била мало већа. Тај његов гест је понукао и остале добротворе који су такође придарили још новца, те је првобитни грађевински план био убрзо измијењен, а школа добила много веће димензије. Нова школа је према записаним сјећањима красила варошицу својом љепотом, а цијелом дужином зида према улици било је исписано крупним словима СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА. Испод тог натписа је ситнијим словима у кругу било написано: „Знање је свјетлост, знање је моћ – учите дјецо дан и ноћ“

Поред свих заслуга које су непроцјењиве за Српску цркву и народ прњаворског краја, мора се напоменути да је архимандрит имао и велике заслуге за подизање цркве у Српској Мравици, данас храма у селу Доњи Вијачани. На самом почетку изградње храма, а према грађевинском плану прњаворског Храма Светог Георгија, упокојио се свештеник Јеврем Стојановић. Након упокојења оца Јеврема, пароха мравичког, на чело грађевинског одбора архимандрит је препоручио свог унука Луку Опачића, кога су Мравичани изабрали за предсједника своје Црквене општине и под чијим предсједништвом и заузимањем је изграђен Храм Покрова Пресвете Богородице у врло кратком времену.

Архимандриту Мелентију је након одласка задњег грчког митрополита из БиХ аустроугарска власт понудила мјесто дабробосанског митрополита. Он је одбио ту понуду и захвалио се, јер није желио да се одваја од Прњавора и својих парохијана. Године 1898. године одликован је Витешким крстом, орденом Франца Јозефа. Тада је имао 97 година.

Високо образован за то вријеме и од народа веома поштован због свога монашког начина живота, од Прњаворчана је прозван „Стари господин“. Цијенили су га једнако и православни вјерници као и припадници других религија. Живио је строго монашки, а у дане Часног поста сваког јутра је правио велике метаније уз ријечи: „Се утро услиши глас мој Царју мој и Боже мој!“ Остало је записано да је у дубокој старости архимандрит Мелентије давао два крајцара дневно двојици дјечака да умјесто њега чине метаније [Милијашевић • 2018: 94].

Архимандрит Мелентије као свештенослужитељ у Прњавору, не рачунајући службовање на парохији у Палачковцима, провео је преко 70 година. Упокојио се у стотој години живота 7/20. децембра 1901. године, надживјевши оба своја сина свештеника, јереја Глигорија и протојереја Јакова (1844–1887).

Архимандрит Мелентије се упокојио само три године прије свог унука протојереја Луке Ј. Опачића (1865–1904), свештеника прњаворског.[16]

Извор: Бојан Милијашевић
Блог Историја Прњавора

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*