„Ја не путујем по земљи са намером да говорим ни да поучавам, него гледам, слушам, учим и понешто забележим“ – Иво Андрић. Ове речи су ме инспирисале да се радујем поласку, да у торбу спакујем неопходне ствари и једну велику знатижељу.
Невероватно путовање је иза нас. На неким од ових места сам већ била, али сaдa je доживљај потпуно другачији. Места су живе творевине, мењају се, мењају их људи, природа, ја. Матурска екскурзија није била само број места које сам посетила, већ енергија коју смо јој дали моји другови и ја.
Ниш, прва станица нашег путовања. „Капија“ истока и запада? Да! Град у коме су испреплетане разне културе и утицаји. Нишка тврђава; Чегар-споменик у знак битке и херојске погибије војводе Стевана Синђелића и његових три хиљаде сабораца против десет хиљада Турака; Ћеле кула – споменик који су саградили Турци после битке на Чегру од лобања српских хероја; Споменик ослобођења – симбол борбе за слободу кроз разне векове. Све ово сведочи о „Капији“ истока и запада и њеној херојској и крвавој историји.
Солун, Грчка. Држава – историја! На сваком кораку старе цивилизације: Аристотелов трг, Бела кула, Црква светог Димитрија. Руку под руку са прошлошћу иде садашњост: Солунска лука, тржни центри, ресторани, таверне, насмејани туристи, разни језици…
Метеори! У преводу „ни на небу, ни на земљи“. То је манастирска област сачињена од више православних манастира у близини града Каламбаке. Некада их је било двадесет шест , а до данас је сачувано њих шест, четири мушка и два женска. Највећи је манастир Велики Метеори. У Тесалијској равници као да је неко поставио стене високе петсто метара. Потпуно нестваран призор! На врху тих стена су манастири до којих се некада долазило у корпама или лествама од ужади. Метеори су доказ да природа и човек, у савезништву, могу да створе чуда. Тамо сам имала осећај да додирујем небо, ипак чврсто стојећи на земљи.
Термопилски кланац – место на коме се одиграла битка између Грка и Персијанаца. Човек се осећа поносно налазећи се на месту таквих историјских догађаја.
Атина! Град историје! На све стране историја! Акропољ, Храм Атине и Нике, Каријатиде, Дионисово позориште, Зевсов храм, Олимпијски стадион. Плака – стари део Атине са многим тавернама, кафаницама, трговима и црквама.
Ма колико мислили да је свет непрегледно место, није тако. Ходаш улицама Атине, странац си који упија најбоље од те земље. Питаш некога „Can you take a picture of us?“, а он ти каже „Може, може пикчр на српском“. Колико је лепо чути свој језик, видети да нас има на свим странама, да смо у туђини једно, да се држимо и чувамо једни другима леђа. Дивно је кад на тргу чујеш уличног певача и речи „Као темпера, киша небо обоји, такве је боје срце моје, од кад ме не волиш.“ Понос када сви у хору запевамо „Тад, кад сам био млад“. Тек тад, кад си далеко од свог кућног прага, схватиш право значење моје, наше.
Коринтски канал – веза између Јонског и Егејског мора. Епидаријус у коме је археолошки музеј, Ескулапов храм и светилиште бога медицине Асклепија, коме је посвећено најакустичније место, позориште, на земљи. Нафплио – први главни град модерне Грчке. Микена – најважнији центар грчке цивилизације и културе. Киклопске зидине, Лавља врата, Микенски акрополис и Краљевски круг богова. Делфи! Аполонов храм, стадион, амфитеатар, Архајске и Атинске ризнице.
И манастири и цркве, као и људи, имају различите судбине, у зависности ко их је саградио и где се налазе. За разлику од Метеора који су постали светска атракција и полако губе суштински циљ свог постојања, у долини Темби смештена је усамљена црква свете Петке. Шћућурила се у кланцу. Шума, сунце, река, предивна природа сљубили су се уз њене зидине. Мир, спокој, помирење са самим собом, то је осећај који пружа ова усамљена лепотица.
Живот би био досадан када бисмо живели само у прошлости, зато смо посетили Паралију, туристичко место, које нема историјских садржаја. Она пружа одмор за душу и тело. Дуге плаже, мирис мора и плава пучина били су довољни за купање, и поред тога што је било хладно .
И на крају, не случајно, Зејтинлик, српско војно гробље. На њему су сахрањени српски хероји из Првог светског рата. Круг је затворен. Почели смо са историјом српског народа, тако и завршавамо. Живот сам по себи и јесте круг, почетак и крај знамо, а између испуњавамо ми
Путовање нас учи толеранцији, да поштијемо и упознајемо туђе традиције и обичаје. Даје нам могућност да сагледамо где смо у односу на друге. Учи нас да прихватамо боље и одбацујемо лоше. Развија нам ум, шири видике и оплемењује душу.
„Тек кад човек престане да путује и кад само може да прати одласке и доласке других, и кад научи да пажљиво слуша њихове приче, тек тада, њему се, слушајићи и гледајући друге, открива право значење пута и путовања.“ – Иво Андрић.
И за крај, бирам да сакупљам доживљаје и приче, а не ствари, јер на крају крајева, то је оно што нам је у срцу и што траје заувек.
Катарина Марјановић IV2
НОВИНАРСКА СЕКЦИЈА
Гимназија Прњавор
Be the first to comment