Kapi zavičaja – Šarinci drugi dio

Шаринци су село добрих, простодушних људи, у суштини један бољи од другога! До седамдесет и неке село је било насељено, мјештани вриједни и радни, живјели су од пољопривреде, нешто мало од сточарства и углавном гледали да једни друге поштују и да се без пријеке потребе не замјерају. Међусобна састајања била су уобичајена појава, о чему је свједочила и путна повезаност између комшија. Јер поред главног сеоског пута водио је и споредни, алтернативни, онај између ушорених кућа. Окућнице су биле ограђене али је прелаз, из дворишта у двориште, савладаван преко тзв. ногоступа. Ушорене куће звали су се џемати и овај назив нема никакве везе са измишљеним турцизмима. Међусобно посјећивање је било спонтано и најчешће се одвијало у сумрак, ноћу, када се окупљало и старо и младо и уз титрај лампе на гас, развезла би се докона прича без реда и протокола. Углавном су се слушали они старији, а ми млађи смо то упијали и послије међусобно препричавали, уз весело кикоћење и понеку примједбу. Уз сјај лампе играле су се покоје игре, најчешће карте или игра звана “коња” (са приглавцима, испод којих се крила бурма или нешто друго).
Мјештани су живјели скромно и нису имали посебне прохтјеве. Техника је почела да “стиже” у село почетком шездесетих година. Радио апарат је био ријеткост и мало ко га је имао. Остало ми је у сјећању обичај – када су сви копачи на њиви имали одмор баш за вријеме вијести или музичке емисије. Сви би се тискали око радио пријемника и с невјерицом слушали Радио Београд или Радио Сарајево. Био је то незабораван догађај. Тих година у село “долази” први грамофон на батерије, кога је донио из печалбе Здравко Јанковић звани Мујо! Телевизија ће доћи нешто касније, и она ће донијети пометњу међу мјештане и полагани одлив, прво у Србију а затим у Истру и Словенију, а касније на све четири стране свијета!
У поређењу с тим временом данас су Шаринци пусти, без становника! Свако домаћинство је имао по петеро-шестеро дјеце, а покоје и много више. Тако су Ђурђија и Васлија Јанковић били почаствовани кумством од ЈБ Тита, за „посебне заслуге“ од деветеро рођене дјеце! Поређења ради – 1956.године, у првом разреду Основне школе, у селу, уписано је четири разреда, сваки са око тридесетак ђака. Данас село нема школу, а оно неколико ђака иду у школе у сусједна села!
Ево једне необичне догодовштине, а у вези је са учесником овог посјела, Велинком Јанковићем. Прича је истинита: Родио се Велинко, и баш то јутро крај куће његовог оца Бранка наилази мјесни матичар Вељко Јанковић. Сеоски ред налаже да се принова обиљежи честитањем и којом чашицом ракије тим прије што је то син првенац, родила га мајка, а на понос сретног домаћина! Колико су попили то за ову причу није ни важно, елем сретни отац замоли матичара да упише сина у матичну књигу рођених, да он не губи вријеме. Договорено – учињено. Али, не лези враже. Умјесто да упише име Велинко, матичар се прерачунао и упише име Обрад! Обрад Јанковић. Грешка је откривена тек када је локална администрација позвала родитеље да дјецу упишу у Основну школу! Име Обрад је остало како у књигама пише, а Обрада и дан-данас зову Велинко; како онда тако и сада!

Ех, ја се “запричах”…
Преосталим Шаринчанима свако добро, живи и здрави били, а аутору Капи весеља, Славиши Сабљићу и екипи, велики поздрав и још већа захвалност. Емисија о селу, из два дијела, испала је без грешке. Посебну захвалност упућујем хармоникашу, маестру Прерадовићу, који је пјесму „Нема раја без роднога краја“ отпјевао и уз хармонику лично одсвирао тако феноменално да му и професионални пјевачи могу позавидјети.
Захвалан сам и уреднику портала Прњавор.Инфо на уступљеном простору!

“Слике” из Шаринаца присјетио се и написао један од несташних “хајдука” села, звани Хасан, комшија и вјерни другар Недељка Јанковића, познатији као Ћумпор; кога тако сви у селу зову, у ширем окружењу па, чак , и у Швајцарској!

Nešto mi nisu poznati ovi Šarinčani na kraju emisije, izgleda da su došli ljudi iz drugih sela da malo poprave naše ili je nešto drugo u pitanje.