Пише: Бојан Милијашевић
135 година од упокојења Јакова М. Опачића, свештеника прњаворског
Јаков Опачић, свештеник прњаворски, био је син проте Максима Опачића (архимандрита Мелентија) који је на Парохији прњаворској служио Богу преко 70 година. Јаков Опачић, одликовани херој ослободилачких ратова, био је веома цијењен и као борац и као свештеник, како у рату тако и у миру.
Упокојио се о Васкрсу 1887. године у Прњавору на тугу и жалост цијелог Српства и преселио се у вјечни живот радости и блаженства.
На дан највећег хришћанског Празника, овим скромним записима, сјећамо се проте Јакова Опачића, заборављеног родољуба и Божијег угодника.
Јаков Опачић рођен је у Прњавору 21. марта 1844. године. Био је ђак Бањалучке богословије архимандрита Василија Васе Пелагића, која је радила од 1866. до 1876. године. Рукоположен је за ђакона 4. октобра 1870. године у Градишци од митрополита Дионисија, а за свештеника 12. јула 1872. године у Сарајеву од митрополита Пајсија, када је и јеромонах Мелентије добио чин архимандрита.
За протопрезвитера је произведен 30. септембра 1879. године у Бањој Луци од стране митрополита Антима. Декретом бр. 76, од 20. јануара 1883. одликован је од стране митрополита Саве Косановића протопрезвитерским напрсним крстом. Тада је имао свега 39 година.
Љубав према Цркви, Отаџбини и српству наслиједио је од свог оца, проте Максима. Народно сјећање говори да је у прњаворској варошици прото Јаков био поштован у народу колико и тадашњи митрополит. Био је човјек из народа, свештеник кога је сиромашни српски пук волио и поштовао, а богаташи презирали. Презир који су богати слојеви исказивали према проти Јакову много пута је резултирао пријавама митрополиту против проте Јакова, а против њега су покретани и грађански спорови које је лично митрополит морао рјешавати.
Почетком српско-турског рата 1876. године прото Јаков је са Стојком Симићем, Благојем Бјегојевићем који је носио надимак Гарибалди и још неким Прњаворчанима отишао као добровољац у рат у Србију.
(Copyright Б. Милијашевић)
Први српско-турски рат 1876–1877, у народу познат и као Јаворски рат, водио се између Османског царства и Кнежевине Србије након устанка у Херцеговини који је избио 1875. године. Српска војска није била успјешна у окршају са Турском током овог рата. Послије првих сукоба са турском војском претрпјела је поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија. Први српско-турски рат завршен је миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године. Србија је задржала све своје територије које је имала прије рата.
Када је прото Јаков са осталим добровољцима прешао у Србију, ставио се на располагање и наредбом министра војног бр. 2828, постављен је за свештеника 4. Добровољачког батаљона у Дринској дивизији, гдје је вршио и свештеничке и војне дужности. Како се наводи у извјештају Саборској комисији бр.1312 од 4. јула 1878. године, прото Јаков је у Дринској дивизији вршио јутарња и вечерња Богослужења, обављао молитве за болесне и рањене, исповиједао осуђене на смрт, испод заставе заклињао новопридошле војнике и вршио опијела погинулим војницима. Прото Јаков је много труда улагао у разговоре и исповиједање војника, који су у тешким тренуцима „падали у очајање и клели и себе и своје родитеље“, како наводи прото, а он их је охрабривао и говорио „да ће све ове невоље за час проћи“.
У вријеме борби прото Јаков је стално био у првим редовима и испред батаљона са пушком у руци, а вршио је током борби и команду над лијевим крилом батаљона. Са једном четом је прото Јаков вршио извиђања у Босни, на удаљености и по шест сати хода од главног логора. Током ноћи је вршио и дужност патролирања и обиласка војника на стражарским мјестима као и контролисања мртвих стража. За вријеме одсуства команданта батаљона у периоду без борби, вршио је дужност замјеника команданта батаљона. Једне прилике водио је батаљон усиљеним маршом од Дрине до Алексинца. Војне и свештеничке дужности је обављао до 23. фебруара 1877. године.
По наредби министра војног у акту бр. 2877, прото Јаков је са осталим добровољцима а по објави главног команданта, разријешен дужности и отпуштен у Алексинцу 27. фебруара 1877. године. Сљедећи дан је Први српско-турски рат завршен миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године.
Други српско-турски рат крајем исте године у проти Јакову поново изазива јака национална осјећања и жељу за ослобођењем српства. Недуго наког почетка рата, прота се поново налази у борбеном строју.
По наредби војних власти а преко Начелштва среза Колубарског, бр. 225 од 1878. године, Јаков Опачић је одређен за војног свештеника устаника Јаворске армије у штаб код архимандрита Нићифора Дучића у Увац. Прото Јаков остаје у Јаворској армији до самог краја овог кратког али тешког рата, када бива рањен у лијеву ногу и због велике ране отпуштен 1. фебруара 1878. године, четири дана прије званичног завршетка овог рата. Лијечио се и ране видао у манастиру Боговађа током 1878. године, а из овог манастира је слао извјештаје о својим активностима током Првог и Другог српско-турског рата. Један такав извјештај написао је 13. јула 1878. године гдје се потписао као Јаков Опачић, свештеник из Босне, варошице Прњавора.
Српско-бугарски рат је био рат који је 14/2. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса. Сматрајући да је то пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је вршио притисак на бугарску дипломатију, а када му то није уродило плодом одлучио је да цијелу ствар ријеши ратом. Међутим, боље наоружана и уз то боље мотивисана бугарска војска извојевала је побједу на Сливници, да би убрзо потом пребацила рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша. Неочекивани успјеси бугарске војске приморали су велике силе, у првом реду Аустроугарску, да се укључе у посредовање око потписивања примирја. Мир у Букурешту је закључен 3. марта 1886. године. Рат је донио знатне губитке и једној и другој страни, али није утицао на територијалне промјене.
Рат између Србије и Бугарске из новембра 1885. године поново је изазвао онај патриотизам у проти Јакову, те он поново са добровољцима из Босне одлази у Србију да се бори за ослобођење српства. Послије краткотрајног рата, вратио се у Прњавор са новим одликовањем. Прото Јаков Опачић је био одликован: Сребрном колајном за храброст 1876; Споменицом рата 1876-1878. и Медаљом за ревносну службу 1885-1886.
Вриједни подаци које такође налазимо у периодици у једној објави од 13. новембра 1883. године, а коју потписује Јаков Опачић, везани су и за прва звона на нашим светињама. Према овој објави видимо да је већина звона нашег краја вјероватно израђивана у радионици „Ђорђе Бота и синови“ у Вршцу, а да је прото Јаков био главни посредник у набављању звона. Објава гласи:
„Дочим сам на више цркви, звона код господина Ђорђа Боте синова, звоноливаца у Вршцу наручивао. Та звона су увијек на највеће задовољство опћинама израђена и хармонично сложена била. То се овим од потписатог у име опћина реченој господи – синовима Ђорђа Боте, најтоплија захвалност и признање изјављује. У Прњавору, 13. новембра 1883.“
Из овога се може закључити да су и звона са звоника поред прњаворске брвнаре, а касније пренесена на нови храм, а потом однесена од окупатора, највјероватније била из исте звоноливнице. Та звона је по предању због заслуга проте Јакова, лично даривао краљ Милан Обреновић вјероватно 1882. године. У вријеме Првог свјетског рата, готово сва звона која су се налазила на звоницима српских храмова у широј околини, била су опљачкана од стране аустроугарског окупатора.
Године 1887. прото Јаков се нагло разболио и болујући свега три дана, на Велику Суботу се упокојио у својој 43. години живота. Његов отац Максим, тада архимандрит Мелентије, још увијек је био активан у служби, а сљедеће 1888. године приликом освећења прњаворске нове цркве, за помоћног свештеника архимандриту Мелентију постављен је његов унук Лука, син проте Јакова.
Нека му је вјечан спомен и лака босанска српска земља!
Извори :
1. Бојан Милијашевић, Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, Прњавор, 2018.
2. Бојан Милијашевић, Лазар Трифковић: Добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф, Прњавор, 2021.
Везани чланци:
Цртице из прошлости Прњавора: Максим Опачић (архимандрит Мелентије) 1801-1901.
Be the first to comment