Алексије Бранко Радичевић – пјесник чије су кости посуте земљом из Прњавора

[Поводом 201 године од рођења једног од најзначајнијих пјесника српског романтизма и омиљеног пјесника старе прњаворске вароши]

Бранко Радичевић био је српски романтичарски пјесник и риједак таленат, а који је уз Ђуру Даничића био најоданији сљедбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења чистог народног језика у српску поезију.

Вријеме рођења и вријеме смрти генијалног пјесника се у већини извора погрешно наводи. Бранко је рођен према већини извора марта 1824. године у Броду на Сави [Славонски Брод], од мајке Руже и оца Тодора [Божидара] уочи Светог Алексија, а крштен је сутрадан по рођењу, као Алексије [грч. Alexsios – онај који брани]. Свети Алексије – човјек Божији прославља се у нашој Цркви 17. марта, односно 30. марта.

У вријеме пјесниковог боравка у Бечу, посрбио је ово име прозвавши се “Бранко”.

Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији пјесник српског романтизма.

Поштовање лика и дјела великог српског пјесника у старом Прњавору везујемо првенствено за име Лазара Трифковића, великог српског родољуба и добротвора Српске Цркве и просвјете, који је успоставио и својеврстан култ Бранка Радичевића у овој малој варошици.

Доба великог романтичарског заноса и у кућу Трифковића донио је дух поезије националне хероике, као и грађанске лирике. Као и његов омиљени пјесник Бранко Радичевић и Лазар Трифковић је у свом кратком животном вијеку корачао стазом којом је ишла национално будна српска интелигенција.

У прњаворској варошици Лазар је успоставио грађански ред, био је укључен у све послове којима се бавила трговачка грађанска интелигенција тог доба, а у срцу је до краја живота носио љубав према поезији и чувао успомену на овог пјесника.

Лазар је ту оданост пјеснику Радичевићу показао на различите начине. У породичној кући Трифковића на најистакнутијем мјесту налазио се велики портрет пјесника Бранка Радичевића. Једноме од својих синова је такође надјенуо име Бранко.

Када се Лазар прерано упокојио 1893. године, поред неколико бројева његовог омиљеног листа „Застава“ чији је био дописник, у ковчег је поред тијела положена и збирка пјесама Бранка Радичевића, а све по жељи самог Лазара коју је изрекао непосредно пред упокојење.

Приликом сахране на сандук је положена и у гроб спуштена и биста омиљеног Лазаревог пјесника Бранка Радичевића.

У Прњавору су захваљујући Лазару и успостављеном култу пјесника Бранка Радичевића, његове пјесме читане и рецитоване по цијелој вароши.

Велики пјесник српског романтизма и пјесник српске омладине Бранко Радичевић, као и други ђаци знамените Карловачке гимназије, често је походио Стражилово у слободно вријеме током свог школовања у Сремским Карловцима (1837–1840). Стражилову је посветио своју познату пјесму “Ђачки растанак”, где је, већ опхрван туберкулозом, изразио жељу да почива.

Међутим, Бранко се упокојио у Бечу 30. јуна 1853. године у својој 29. години живота. [Овај датум пјесникове смрти је потврђен изводом из бечке болнице, а у нашој литератури се готово свуда погрешно наводи]

У спомен Бранку Радичевићу, Лазар је у прњаворском излетишту познатијем данас као „Борик“, издвојио једну шумицу и назвао ју „Бранковим шеталиштем“, а на највећем и најљепшем храсту поставио је једну плочу са натписом „Бранков храст“.

У близини излетишта се налазио и данас затрпани извор кога су Прњаворчани по самом Лазару Трифковићу који га је уредио назвали „Лазина вода“, а поред извора је расло и неколико липа које је Лазар прозвао „Бранкове липе“. Липе су се тада налазиле на самом улазу у прњаворску варош из правца Дервенте и Кобаша, а на њима су често истицани славолуци поводом важних догађаја и о великим празницима.

Лазареву љубав према Бранковој писаној ријечи разумјели су његови пријатељи, будући да је након Лазареве смрти у Прњавору оформљено и Српско пјевачко друштво „Бранко“, названо управо по пјеснику Бранку Радичевићу, чији је први предсједник био Лазарев млађи брат Михаило.

Друштво је основано у спомен на прерано упокојеног и вољеног Лазара.

Када је ријеч о Бранку Радичевићу и његовој прераној смрти, вриједно је у неколико цртица споменути како је текло преношење његових посмртних остатака из Беча у Сремске Карловце и улогу Лазара Трифковића. Тај догађај преноса посмртних Бранкових остатака је изазвао велико интересовање српске грађанске интелигенције на свим просторима.

Бранко Радичевић је 1853. године сахрањен на грчком гробљу у Бечу, а трошкове сахране је сносио кнез Михаило Обреновић. Гроб је годинама стајао запуштен на грчком гробљу и нико га није обилазио. Било је неколико покушаја да се из Беча пренесу Бранкови посмртни остаци, али су све акције редом пропадале. Нова иницијатива дошла је у посљедњи час, јер је пријетила опасност да до краја 1883. године гробље на коме је Бранко сахрањен буде уништено и све кости сахрањене у заједничку гробницу.

Идеја је наново оживјела тек пошто је бечка „Зора“ јануара 1883. године, приређујући прославу стогодишњице прве народне књиге Доситејеве и штампајући Споменицу, сав приход дала за „пренос земних остатака нашег генијалног пјесника Бранка Радичевића са Сан-Марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карловцима“. Поново је формиран одбор, прво у Бечу, а потом и у Сремским Карловцима на чијем челу је био Павле Марковић Адамов, каснији уредник листа за забаву, поуку и књижевност „Бранково коло“ (1895–1914).

Адамов је толико био опчињен Бранком да је своме сину, исто као и Лазар Трифковић, дао пјесниково име.

Без Павла Адамова није био замислив успјешан пренос Бранкових посмртних остатака на Стражилово. Организоване су бројне приредбе и забаве, а цијели њихов приход био је намијењен за трошкове преноса. Новосадска „Застава“ мјесецима је објављивала спискове новчаних приложника: Срба из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Херцег Новог, Суботице, Вуковара и свих других мјеста која су се одазвала акцији.

Бранкови посмртни остаци пренесени су 10. јула 1883. године, тридесет година након његовог упокојења. Пренос Бранкових посмртних остатака претворио се у велику народну свечаност. У штампи су се појавила тридесет четири званична извјештаја карловачког и седам бечког Одбора, а један је био заједнички и односио се на велики церемонијал Бранкове свечаности која се претворила у манифестацију свесрпског карактера. Све то је инспирисало многобројне умјетнике да раде нове Бранкове портрете, медаље, композиције, албуме фотографија и нова издања пјесама. Цијела српска штампа је брујала годину дана о Бранковом повратку у домовину. Колико је стварно то био велики културни и свесрпски догађај говори чињеница да је у Панчевачкој делегацији био и научник Михајло Пупин, као представник Срба Сједињених Америчких Држава.

На том свесрпском догађају Лазар Трифковић из Прњавора је као изасланик Српске православне црквено-школске општине прњаворске и представник Срба и српске омладине из Босне учествовао на свим свечаностима приликом преношења Бранкових посмртних остатака из Беча у Сремске Карловце на Стражилово 22. јуна 1883. године.

Колико је Лазар био важан гост на тој свечаности, види се по томе што је трећа здравица по реду упућена управо њему, као једном од великих приложника ове велике народне свечаности. Приликом полагања пјесникових посмртних остатака у гроб на Стражилову, Лазар Трифковић је донио и мало земље из Прњавора да би се њоме покриле кости овог великог српског пјесника.

Када се Лазар након ове манифестације вратио у свој Прњавор, свечано је обиљежено и „Бранково вече“, а те вечери Лазар је био и домаћин и главни организатор свечаности. У част великог пјесника, у порти старе прњаворске цркве брвнаре била је постављена велика Бранкова слика, те су рецитоване и пјеване Бранкове пјесме уз присуство тамбурашких дружина и великог броја одушевљених Прњаворчана. Остало је упамћено да је „Бранково вече“ потрајало до дубоко у ноћ.

Двије године касније, 1885. године на Стражилову је Српство подигло споменик који је изведен по пројекту београдског архитекте Светозара Ивачковића, а каменорезачке радове извео је италијански мајстор Петар Китузи из Дубровника. Грађевински камен за споменик допремљен је из различитих крајева гдје је живио српски народ. Два доња степеника направљена су од топчидереког камена, а трећи од камених коцака Фрушке Горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког Брега, Велебита и Авале, што симболизује свесрпски духовни простор освијетљен Радичевићевим пјесништвом. У подножју споменика постављена је и плоча са Бранковог бечког гроба, али је у каснијим годинама уништена.

Како свједочи Некролог из „Заставе“, Лазар Трифковић је послао један камен из Прњавора и Српске Босне да се узида у темељ Бранковог споменика.

На средини споменика на врху исцртан је крст, а испод њега су уклесане ријечи: „Бранку – српски народ”. У подножју споменика постављена је надгробна плоча, пренесена из Беча, са текстом:

„Много тео, много започео,

Час умрли, њега је омео!“

Споменик је свечано откривен 27. септембра 1885. године уз присуство великог броја грађана и посланика Српског народно-црквеног сабора. Лазар је на тој свечаности поново представљао српски народ Босне и прњаворску варошицу.

Током Другог свјетског рата споменик је оскрнављен, а поново је обновљен приликом стогодишњице Бранковог пјесништва.