Поводом Међународног дана писмености за Prnjavorinfo.com пише Бранка Шћеповић, професорица српског језика и књижевности.
Дигитализација јесте посљедица развоја науке, технике и технологије. Свакако представља један вид напретка друштва и реформу система на какав смо навикли. Међутим свака реформа и напредак имају и своју цијену. Као што је у Пекићевом “Беснилу” човјек створио вирус захваљујући модерној науци па тај вирус уништио и свог творца, и ова (р)еволуција би могла појести своју дјецу.
Професорица сам српског језика и књижевности тренутно запослена у основној школи. Описмењавање младих је мој задатак, али и велики изазов у данашње вријеме. Наставни план и програм већ деценијама је исти или са незнатним измјенама, а свијет се мијења муњевитом брзином. Данашњу дјецу сврставају у тзв. Миленијалце, X, Y, Z, alpha генерације. То значи да од рођења живе у компјутерском окружењу и комуницирају углавном у виртуелном свијету. Традиционални вид наставе српског језика подразумијева прегршт информација из области граматике и књижевности, које дијете треба да усвоји за кратко вријеме. Врло мало часова, по мом скромном мишљењу, планирано је за вјежбу правописа и правоговора, као темеља за зидање куле која би представљала образованог човјека. Чак и ти малобројни часови у предметној настави подразумијевају да су ћирилично и латинично писмо, писана и штампана слова, правила писања великог слова, знакова интерпункције, ријечце “не” и ијекавице савладани у нижим разредима. И заиста, колеге професори разредне наставе, попут нас у вишим разредима, улажу огромне напоре да сваком ученику “улију у главу” НПП-ом прописане циљеве и очекиване исходе.
Међутим, у тој борби јавља се један велики реметилачки фактор, живот! Живот у новој ери, ери дигитализације, ери ужурбаности, нестрпљења, ери у којој се све рјешава притиском на “ЕNTER. Ако на вагу ставимо са једне стране часове српског језика посвећене правопису и правоговору ( ортографији и ортоепији), а са друге вријеме проведено на друштвеним мрежама гдје се вриједности мјере “лајковима” и гдје су једини императиви вањска љепота, срећа и материјално, утицај несрпских медија, људе на високим позицијама, тзв.успјешне људе који су узор новим генерацијама, а који праве кардиналне грешке у говору и писању, врле преСједнике преСтавнике, преСједавајуће,… “смајлиће” умјесто ријечи, брз живот под мотом : заради, похвали се и скупи “лајкове”, јасно је да писменост односи пораз, а професор бива сличан Дон Кихоту или Сизифу. Тешка срца морам истаћи да чак и они који би морали бити на првој линији одбране писмености, библиотеке, све чешће то погрешно раде, расписујући конкурсе за најљепшу фотографију са књигом у руци, а чији жири су опет ти “лајкови” на друштвеним мрежама, да трагедија буде већа.
Kњижевни језик, чија су правила употребе прописана у рјечнику, граматици и правопису обавезан је у школама, медијима и администрацији. Правила су ваљда ту да се крше! Праг толеранције на непоштовање ове обавезе је све нижи у свим наведеним сферама! Зашто се онда чудимо скрнављењу језика у неформалној употреби?!
Грешке на које најчешће наилазим читајући радове ученика , а које директно могу повезати са прековременим боравком на друштвеним мрежама су:
– мијешање писаних и штампаних слова,
– мијешање латинице и ћирилице,
– проблем при писању графема са цртицама и квакама: ч, ћ, ђ, џ, љ, њ
– приликом писања ћириличним писмом замјена ш са с, ж са з, х са цх, ч и ћ са ц ( заба, цаса, лјубав,…)
– интерпункција ишчезава
– употреба цртежа да се искаже расположење,
– велики број жаргонизама и страних ријечи ( углавном англизама)
– избацивање великог слова
Библиотеке су нам празне, традиција писања писама и честитки је изумрла, комуникација је штура, лексички фонд све сиромашнији,…
Емоције су ту, жеље су ту, али недостају ријечи које би премостиле амбис неразумијевања и удаљености међу људима.
Оптимизам ми је пољуљан, аргумената у корист онога у шта вјерујем и у шта желим да вјерују и моји ђаци је све мање, али то неће утишати мој глас нити ме уморити од “гурања свог камена”!
Језик је душа једног народа и културе, правопис је душа језика без које би тај језик био попут човјека без душе који је само звијер. “Као што оронуло тијело одаје болесну душу тако и лош правопис указује на плиткост и површност онога што је написано.”
8.09. је Међународни дан писмености који се обиљежава од 1967.године. Писменост је једно од основних људских права и механизам за остваривање других људских права те је неопходно континуирано и заједничким дјеловањем наставног кадра, родитеља, медија и других институција будити свијест о њеном значају и вратити јој мјесто које јој припада!
