Нова књига о прошлости Прњавора (разговор са аутором Бојаном Милијашевићем)

Нова књига о прошлости Прњавора (разговор са аутором Бојаном Милијашевићем)

Пред излазак нове књиге о прњаворској прошлости, о 19. вијеку и великим српским задужбинарима, разговарали смо са аутором Бојаном Милијашевићем, дипломираним теологом Црквене умјетности и сликарства.

У годинама које су иза нас, Милијашевић је издао књигу Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, што је био јединствени културни догађај у Прњавору крајем 2019. године. Поред тога, Милијашевић је напорно радио на пољу црквене умјетности и иконописа, бавио се културним и вјерским животом Срба у Прњавору у другој половини 19. вијека, а деценијско истраживање и изучавање српске историје Другог свјетског рата сврстава га у врсне познаваоце српског страдања и Геноцида над српским народом.

Prnjavorinfo.com: Црквена умјетност се разликује од осталих умјетничких праваца и уско је везана за Српску православну цркву. Можете ли нам рећи када се родило интересовање према црквеној умјетности и иконопису и колико вас то занимање теолога – иконописца данас одређује?

• Милијашевић: У Цркви постоје многи видови свједочења истине Божије, a jедан од њих је и умјетност. Иконопис као дио црквене умјетности одувијек ме привлачио, а можда је то био мој пут на коме сам спознао литургијски живот Цркве, иако озбиљније бављење иконописом почиње тек на студијама на којима сам стекао потребна знања o иконописању. Каже се да је иконопис умјетност у служби спасења. Њиме се исповиједају основне истине православне вјере, а најважнија је Тајна Богооваплоћења. Ко жели да изучава иконопис мора му прићи као светом дјелу и бити спреман на велики подвиг, а то обухвата познавање технолошке, ликовне и теолошке димензије иконе. Ја лично, а вјерујем и многи други, кроз икону покушавам да сагледам димензију човјека који је предодређен за обожење.

Prnjavorinfo.com: Којим стилом се бавите у иконописању и како се односите према канонима?

• Милијашевић: Иконопис захтијева стално учење и усавршавање током цијелог живота, а веома је важно и да онај ко се бави иконописом буде истински хришћанин који активно учествује у животу Цркве, односно да живи литургијским животом. По православном учењу постоји јака веза између умјетности, теологије и хришћанског живота. Иконописци би требало да се духовно усаврашавају и узрастају по Богу, а њихово ствралаштво да буде црквено. Када је ријеч о стиловима, на студијама смо изучавали аутентични православни иконопис, који се назива и „византијски“ и он је израз учења Православне Цркве. То је оно од чега не желим никад одступити јер се Православна хришћанска иконографија ослања управо на Предање Цркве уз поштовање одређених канона тј. правила. Одступањем од тих правила, односно тих канона, одступили бисмо од истинског Образа, прототипа, као што је то учињено раније на Западу. Нажалост, ни многи наши иконописци се не држе неких основних правила. Православна Црква никада није дозвољавала сликање светих икона према живим моделима или сликаревој машти, такво произвољно умјетничко стварање је страно јер не признаје црквене иконографске каноне. Веома је важно да се свете иконе раде управо према узорима, односно прототипу, а да би се таква икона насликала није довољан само умјетнички таленат, већ је важно да и онај који ради икону буде прожет благодаћу али и најдубљим осјећањима побожности, јер иконописац мора да види те ликове Светих већ преображене, онакве какви су они у Царству Божијем, а сама икона приказује светитеље које је Бог већ прославио, односно њихов преображени вјечни лик. То сликање према узорима не значи пуко копирање, јер сваком иконописцу је допуштено да се слободно изражава, тако да никада нећемо наћи двије истовјетне иконе, али ће икона увијек бити вјерна свом прототипу. Данас се, нажалост, иконе раде и умножавају на многе начине од којих ниједан није у сагласности са изворним канонским поријеклом иконе.

Prnjavorinfo.com: Бавили сте се дуго времена хуманитарним радом и били сте члан Светосавске омладинске заједнице у Прњавору. Можете ли нам рећи више о том периоду?

• Милијашевић: Био сам члан Светосавске омладинске заједнице од 2005. до 2015. године. Хуманитарни рад је мисија која никада не престаје ако човјек истински доживљава друге људе. Какав ћемо однос имати према другима зависи и од односа са Богом, зато ми се и данас чини да Светосавска омладинска заједница у Прњавору окупљањем великог броја младих људи који живе црквеним животом, може у потпуности остварити своју мисију. Са радошћу се сјећам тог времена када сам био дио те омладине која се окупљала при храму Светог Георгија и организовано бавила хуманитарним радом. Главни циљ нам је био да приближимо љепоте православне вјере младим људима, али и свима онима који су жељели да узрастају у вјери. Од тадашњих дјелатности бих издвојио хуманитарне акције, као и духовна предавања са еминентним предавачима, промоције разних књига, пројекције духовних филмова, подјеле никољданских пакетића социјално угроженој дјеци, разне креативне радионице, као и различита дружења и такмичења са удружењима из других епархија. У то вријеме смо организовали и многа поклоничка путовања те посјетили преко стотину православних светиња, затим смо започели организацију прославе Православне нове године која је прерасла у једну лијепу традицију, као и многе друге активности. Једна од значајних активности је било успостављање Богојављенског пливања за Часни крст, јер ова манифестација дотада није постојала на овим просторима.

Prnjavorinfo.com: Дуго година се бавите и прикупљањем историјске грађе везане за прњавораки крај. Ви сте и аутор запажене књиге „Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости“ као и још неколико мањих публикација. Сам наслов говори о материји којом се аутор бави, а у њој се први пут помињу и имена заборављених задужбинара и великих српских родољуба. Реците нам нешто више о томе.

• Милијашевић: Од неколико публикација издвојио бих баш ту књигу коју је тешко у кратким цртама описати. Истражујући историју прњаворског краја, а посебно црквену историју, наишао сам на много података који су, можемо слободно рећи, били посве непознати јер се радило о локалним дешавањима у једној малој вароши која се развила релативно скоро. Сакупљајући документе о старим храмовима овог краја нарочито ме занимала стара прњаворска брвнара, прва богомоља подигнута након вијековне турске окупације, а која се налазила на локацији поред куће мог дједа. О томе није било никаквих података, па сам кренуо у истраживање које је потрајало годинама. За архимандрита Мелентија и неке друге свештенике сам сазнао још давно у прњаворском храму. Са посебном пажњом сам слушао та имена која су се помињала на Светој Литургији. Питао сам се ко су били ти свештенослужитељи, гдје су сахрањени и да ли су им сачувани гробови. Сјећао сам се поруке апостола Павла у Посланици Јеврејима која је гласила: „Сјећајте се својих старјешина који су вам проповиједали ријеч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на вјеру њихову.“

Сада већ давне 1988. године прњаворски храм је обновљен након 100 година од његовог освећења, али није било обновљено и сјећање на његове градитеље нити се тада много знало о њима. Све то је довело до тога да се почнем мало активније бавити локалном историјом и да покушам сачувати сјећање на те људе који су нас веома задужили, а временом су скрајнути на маргине нашег сјећања иако управо они морају да нађу своје мјесто у колективном памћењу народа нашег краја. Сакупљајући годинама податке, дошло је вријеме да се презентују јавности, а сама израда публикације била је праћена неким чудним дешавањима и околностима под којим су ми се откривали подаци о људима о којима сам писао.

Књига Прњаворска парохија у времену и простору са поднасловом Цртице из прошлости говори о насељавању Прњавора, његовим првим становницима, затим о оснивању савремене Парохије прњаворске и најстаријим светињама прњаворског краја. Књига се првенствено бави вјерским и културним животом Срба у временском периоду од 17. до 20. вијека, а настала је са циљем да се отргну од заборава свети и честити људи који су својим трудом и подвигом покушали и успјели обновити храмове Божије и вјеру Православну на простору Прњавора и његове околине након вишевијековне турске окупације. Најважнија поглавља књиге су посвећена свештеној породици Опачић: Максиму Опачићу, који је живио 100 година, а на Парохији прњаворској провео преко 70 година као активни свештенослужитељ, светом човјеку који се замонашио добивши име Мелентије, а који је након тога одбио да буде митрополит Дабробосански оставши на услузи прњаворским вјерницима; Јакову Опачићу, сину Максимовом, хероју Српско-турских ратова и Српско-бугарског рата, одликованом српском добровољцу и јунаку; затим проти Луки Опачићу, сину Јаковљевом а унуку Максимовом, великом проповједнику и свештенику који је за вријеме свог кратког живота учинио много за Цркву и прњаворски крај.

У овој књизи се по први пут појављују и имена и заслуге српских добротвора и приложника како самог прњаворског храма, тако и Црквено-школске православне општине, људи којима Прњавор до данас није одао никакво признање. По њима се данас не зове ниједна улица, ниједно Удружење, ниједна Установа. Осим свештенства, ова варош је дала и велике српске добротворе и задужбинаре, као и прегаоце на пољу просвјете. Били су то углавном честити трговци али и тежаци. Уз раме са свештеном породицом Опачић стоје и добродјетељи српске Цркве и просвјете, прњаворски трговци Лазар и Михаило Трифковић, Милош Антонић, као и Стево и Јованка Остојић, супружници који су сав свој иметак завјештали Цркви и Просвјети, затим породица Станковић и многи други.

Године 2018. Храм Светог Георгија је генерално обновљен након сада 130 година од његовог освећења, али обнављањем храма није обновљено и сјећање на оне који су најзаслужнији за његово подизање у тешким временима по српски народ и Српску Цркву. Својим радом на овој књизи, а поводом 130 година од освећења нашег светог храма, желио сам свим тим честитим људима одати почаст, а наше суграђане подсјетити на честите људе који су некада овдје живјели и оставили своје завјештање.

Prnjavorinfo.com: Из штампе управо излази и ваша друга књига која је такође везана за Прњавор. Можете ли нам рећи којом тематиком се бавите у овој књизи?

 

• Милијашевић: Књига која управо излази из штампе је у вези је са већ помињаном књигом Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору, можемо слободно рећи и њен наставак. Наиме, у вријеме прикупљања података за прву књигу пронашло се мноштво интересантних података о старом Прњавору који су дочекали нову публикацију. Ова књига говори о културном и вјерском животу Срба у Прњавору у другој половини 19. вијека као и њиховом залагању за ослобођење Српства у вријеме Босанскохерцеговачког устанка. Поред кратке историје прњаворске Парохије, приказује се и грађански живот, задужбинарство и прегалаштво на пољу просвјете и културе старог Прњавора. Књига се бави просвјетним животом и Српском школом, те у њој по први пут излазе подаци о почетку рада просвјете у Прњавору, спискови свих учитеља Српске школе од 1843. године до почетка Првог свјетског рата. У књизи је описан рад Црквено-школских одбора и њихово залагање за просвјету као и за изградњу Храма Светог Георгија. Главни и највећи прегалац на пољу просвјете и задужбинарства био је Лазар Трифковић који је у вријеме Босанскохерцеговачког устанка 1875–1878. године био и један од првих историографа са овог подручја, који је слао дописе о турским злочинима над Србима Босне тадашњим водећим српским листовима, чиме је упознао свијет са трагедијом која је задесила Србе у Босни на самом крају турске окупације. Лазар Трифковић осим рада на пољу просвјете и културе, цијели свој живот посвећује ослобођењу Српства од вишевјековне турске окупације, те помаже српске устанике у новцу и оружју у цијелом региону. Само дио тих података је презентован у ранијој књизи, а ова нова књига је само дио нашег дуга према овим див-јунацима који су живјели и дјелали у најтеже вријеме по опстанак Српства и српске просвјете.

Prnjavorinfo.com: У вашој новој књизи поглед на прошлост Прњавора уобличен је са становишта црквеног живота заједнице, а који сте довели у везу са школством и Просвјетом. Да ли то значи да је ваша сфера интересовања заправо културно насљеђе српског народа? Можете ли нам рећи нешто више о томе?

• Милијашевић: Може се рећи да се на неки начин бавим и изучавањем културног насљеђа Срба, а посебно културним и вјерским насљеђем овога краја. Једна од главних активности је истраживање, лоцирање и фотографисање старих споменика, у народу називаних и мрамори, од средњег до XX вијека, као и чишћење и ишчитавање старих споменичких натписа на простору између ријека Врбаса, Укрине и Саве те у овом пројекту сарађујем са еминентним стручњацима из БиХ, Србије и Црне Горе. Током протеклих времена, многи такви мрамори су уништени због небриге и незнања, а тако се према овој споменичкој баштини односимо и данас. Данас у науци, али исто тако и у јавној сфери важно мјесто заузима тема културе памћења, премда данас више него икада Срби показују своју некултуру и негативан однос према културно-историјском насљеђу. Трагови нашег постојања на овим просторима полако нестају и управо на примјеру прњаворског краја могу се сагледати неколики узроци као и посљедице непостојања културе памћења и затирања сопствене историје. Споменици и друга меморијална обиљежја из историје овог краја слабо или никако се не поштују, не одржавају се, све мање се посјећују и осуђени су на заборав и уништење.

Прњаворско гробље је само један од примјера нашег односа према заслужним грађанима нашег краја али и према покојницима уопште. На овом мјесту су се налазили или се још увијек налазе гробови и споменици неких од првих насељеника у прњаворску варош, људи који су овдје живјели, дјелали и подизали ову варошицу. Данас су преостали само они масивнији споменици углавном богатијих грађана, али и одређен број скромнијих камених, чија се старост креће и до сто педесет година, што се види по још увијек читљивим натписима. Они слабијег квалитета који су припадали сиромашнијим слојевима, временом су уништени, а гробови прекопани или се и данас прекопавају. Оваква судбина је задесила гробове и мраморе и неких од прњаворских свештенослужитеља и великих добротвора Српске Цркве и Просвјете. Њихова спомен-обиљежја била су оскрнављена и порушена или толико запуштена да им се није могло приступити. Једноставно су препуштени на милост и немилост комуналном предузећу. Неколико споменика смо успјели очистити и скромно обновити личним средствима, тек толико да не буду потпуно уништени да бисмо добили на времену и покушали институционално ријешити њихову заштиту. Нови Закон о гробљима донесен прије неколико година у Републици Српској, а прије тога слични закони донесени су и у земљама у окружењу, директно је усмјерен против културе сјећања и памћења.

Комунално предузеће у Прњавору је већином уништило стари дио прњаворског гробља, стари мрамори су почупани и бачени, дио их се налази још увијек уз дрвену капелу, а гробна мјеста су оскрнављена. Преостали гробови који нису прекопани чекају дан када ће бити оскрнављени и уништени, а њихово гробно мјесто продано неком другом. И када би се позивали на закон, они то не раде у складу са донесеним Законом о гробљима и погребној дјелатности и директно га крше. Наши апели да се овоме стане у крај нису уродили плодом. Нити Прњаворчани нити институције које су задужене за питање односа према културно-историјском насљеђу немају нарочитог интереса да се тај однос промијени, него културно и национално благо прњаворског краја доспијева у руке неосвијештених појединаца који одлучују о њиховој судбини. То се једноставно мора промијенити.

 

Prnjavorinfo.com: Ви сте се активно ангажовали и на очувању, или боље речено, обнављању спомен-обиљежја из Другог свјетског рата. Да ли се ради довољно на обнављању спомен-обиљежја из овог периода?

• Милијашевић: Не бих рекао да се ради о обнављању, него више о чишћењу и уређењу запуштених и заборављених спомен-обиљежја. Обнова би захтијевала ангажовање стручњака из више области и санацију тих спомен-обиљежја, а то се данас, нажалост, не чини. Само ријетка спомен-обиљежја из времена НОР-а су данас обновљена, углавном она која се налазе уз спомен-обиљежја подигнута након Одбрамбено-отаџбинског рата. Сва остала су препуштена пропадању и забораву. По многим селима споменици подигнути у славу бораца НОР-а као и гробови познатих и непознатих бораца су тотално запуштени, а велика срамота и СУБНОР-а као и свих нас Срба заједно су гробови ослободилаца Прњавора који су данас зарасли у коров и маховину. Неколико пута сам их чистио, али осим мене и неколицине мојих пријатеља мислим да нико не води рачуна о томе. Зашто смо постали такав народ, не знам. Ратно и поратно вријеме донијело је неке нове ревизионистичке памфлете који су ниподаштавали борбу и жртве пале за слободу током Другог свјетског рата, а новим херојима проглашавани су поједини сарадници окупатора, пљачкаши па и злочинци. У таквој атмосфери која је владала деценијама споменици из НОР-а су запуштени а често и намјерно девастирани. Још давно, схватајући значај очувања историјских споменика уз помоћ мојих пријатеља који су исказали несебичну помоћ и залагање, успјели смо очистити неколико масовних гробница које су биле неприступачне и препуштене забораву, усудио бих се рећи неке и преко 20 и више година. То су биле масовне гробнице и спомен-обиљежја у Кремни, те двије масовне гробнице у самом Прњавору.

Prnjavorinfo.com: Предсједник сте и једног од Удружења дјеце логораша, а годинама радите и на још једном пројекту. Реците нам нешто више о томе.

• Милијашевић: У моју сферу интресовања спада и српско страдање у Другом свјетском рату, а посебна област научног интересовања је страдање дјеце у Независној Држави Хрватској. Активно се бавим изучавањем страдања дјеце у логорима Независне Државе Хрватске, посебно изучавањем логора за српску дјецу у Јастребарском, Сиску и Горњој Ријеци. Као предсједник једног од Удружења дјеце логораша, њихових потомака и поштовалаца, годинама уназад окупљам преживјелу дјецу логораше и записујем и снимам њихова свједочења о страхотама кроз које су пролазили у хрватским концентрационим логорима и домовима за незбринуту дјецу. Њих је сваким даном све мање, али истина о страдању остаје записана. Учесник сам међународних конференција о страдању Срба у Јасеновцу и другим логорима, а на задњој Међународној конференцији о Јасеновцу био сам један од представника Републике Српске, затим научних скупова о култури памћења, написао сам и неколико радова о страдању Срба Босанске Крајине и Средње Босне, као и страдању дјеце у логорима Независне Државе Хрватске. Резултат дугогодишњих истраживања је и необјављена монографија Голгота Босанске крајине: Дјеца у логорима смрти НДХ.

 

Prnjavorinfo.com: Свједоци смо да се једино ви годинама бавите и страдањем народа на прњаворском подручју током Другог свјетског рата. Из разговора смо сазнали да сте ангажовани сте на изради књиге под називом „Страдање народа прњаворског краја 1941–1945“ и да у сарадњи са државним институцијама вршите попис жртава Другог свјетског рата на подручју Општине Прњавор. Можете ли нам рећи нешто више о овом пројекту и када очекујете његову реализацију?

• Милијашевић: Може се рећи да дуго година прикупљам документе и истражујем дешавања у Прњавору и околини у периоду Другог свјетског рата. Пројекат на коме сам константно ангажован се бави истраживањем страдања народа Прњаворског краја и депортацијом Срба у логоре НДХ.

Дужи низ година бавећи се Геноцидом над српским народом, истражујући по разним установама и архивама, наишао сам и на много драгоцјених података о Прњавору и околним селима која су везана за период Другог свјетског рата. Иако постоје књиге исписане о готово свакој бригади у којој су Прњаворчани учествовали и њеном ратном путу, оно што недостаје и о чему се нико није усудио писати јесте страдање народа током Другог свјетског рата. Тема страдања је била доступна само у појединим свједочењима појединаца по разним зборницима, али недоступним широј публици. Народ прњаворског краја није доживио тотални геноцид као многи други крајеви, али је свакако било великих страдања и злочина. Независна Држава Хрватска је била највеће искушење у новијој српској историји, а злочин Геноцида над Србима сврстава Србе међу најстрадалније народе. Након рата Србима је наметнута комунистичка идеологија на којој су израсле многе генерације које су образоване на свему што је антисрпско и антинационално. Читајући селектоване историјске књиге које нису говориле о страдању и Геноциду над Србима, те генерације нису могле изградити правилан однос према прошлости, нити су могле схватити размјере тог великог злочина који је извршен над Србима.

Када је ријеч о прњаворском крају, некада називан „Мала Аустрија“ а у вријеме комунизма веома популаран и као „Мала Европа“, након рата није било популарно причати о страдању. Његовало се братство и јединство преузето из бивше Краљевине, Србима се наметао заборав, а они су га здушно прихватили. Ријетко који споменик је говорио потпуну истину о страдању наводећи ко су биле убице а ко жртве, већина жртава су именоване као антифашисти, а готово све убице као фашисти или слуге окупатора. Млађе генерације данас немају представу ни ко су били „фашисти“ ни „антифашисти“, а поготово „слуге окупатора“. Мислим да је крајње вријеме да се и жртвама и убицама дају јасна имена и одреднице. Требало је проћи сада већ више од 70 година да би се неке ствари откриле, а данас према доступним изворима за подручје Прњавора откривамо колико је стварно људи страдало са прецизним подацима о години рођења, години страдања, убицама као и мјесту страдања. Коначно можемо говорити и колико је људи присилно прекрштено на римокатоличку вјеру у самом Прњавору на почетку рата, колико је људи ухапшено и отпремљено у затворе и логоре, ко су одговорни извршиоци злочина и још много тога. Све то ће бити преточено у једну обимну књигу о страдању нашег народа, а ту ће се осим текстова о страдању и спискова страдалих људи по затворима, логорима, прњаворским стратиштима и оним убијеним на кућним праговима, налазити и хронологија ратних дешавања 1941–1945 на простору Прњавора и околине према њемачким, усташким, домобранским, партизанским и четничким архивима. Истинити приказ историје Другог свјетског рата је оно што заслужују и жртве али и њихови потомци.

 

Prnjavorinfo.com: Ви сте веома ангажовани на многим пољима. Постоји ли вријеме за одмор или рецимо некакав хоби?

• Милијашевић: Слободно вријеме углавном користим за истраживање, записивање података или иконописање. С времена на вријеме рестаурирам и понеку стару црквену књигу или икону да би се сачувала од даљег пропадања. Некада сам имао много хобија, али су данас преостали можда само бављење фотографијом и стрељаштво. Неколико пољедњих година узгајам мали виноград и производим „Хајдучку ракију“ преко које покушавам да очувам сјећање на херојску борбу босанске српске хајдучије из времена ропства под турским окупаторима.

Prnjavorinfo.com