Маглић, субота, 23. август 2025. године – Дан који ће дванаест чланова Планинарско-алпинистичког клуба „Скитнице“ из Прњавора дуго памтити. Своју авантуру започели су у поноћ, када су кренули на пут дуг шест сати преко Сарајева до Тјентишта, на подручју Националног парка „Сутјеска“. Одмах потом, организованим превозом стигли су макадамским путем до полазне тачке – Локва Дернечиште.
Водич групе био је Милош, радник националног парка и страствени планинар кога сви знају под надимком „Горски вук“. Његов пријатељ Урош се побринуо да све протекне по плану, а посебан шарм путовању додала је Вања из Београда, која се придружила „Скитницама“.
Почетак стазе водио је кроз густу шуму која је постепено прелазила у клековину, да би се затим отвориле зелене ливаде и поглед на падине Маглића. Како је терен постајао све стрмији, појавиле су се и сајле које су олакшавале пењање, али и упозорење водича Милоша да треба бити максимално опрезан због могућег падања камења.
На раскршћу стаза, једна је водила десно према врху Босанског Маглића (2386 м н.в.), а друга лијево ка Црногорском Маглићу (2388 м н.в.) и Трновачком језеру. Ту су направили краћу паузу, сусрели се са другим групама планинара и размјенили утиске.
Уз мало адреналина и велико узбуђење, наставили су успон гребеном. Сваки корак носио је са собом дозу изазова јер се са једне стране пружао стрмоглав поглед у дубину. Међутим, награда је стигла на самом врху – „крову Босне и Херцеговине“. С погледом који обухвата долину Сутјеске, Зеленгору, Волујак, Биоч и Трновачко језеро, осјећај је био величанствен. Магла која је повремено прекривала видике само је појачавала мистичну атмосферу.
Милош је подсјећао групу на важност тренутка – да се тек на врху схвати права сврха успона. Адреналин и осјећај постигнућа били су најбољи одговор зашто се сви изнова враћају планинама.
Након тога, „Скитнице“ су наставиле ка Црногорском дијелу планине. Са Маглићког платоа пружао се најљепши поглед на смарагдно Трновачко језеро. Спуст ка њему водио је преко сипара, стрме стазе која је захтијевала максималну концентрацију. На 1519 метара надморске висине, у хладу Регионалног парка Пива, направили су дужу паузу, точили хладну изворску воду и уживали у планинском мијехуру тишине.
Повратак ка Пријевору значио је нови успон од 250 метара висинске разлике. Умор је био осјетан, али га је надјачао осјећај задовољства. Стигли су у тренутку када је сунце залазило, а лампе у шаторима и ватра испред њих стварали су праву планинарску идилу. Око 21 час кренули су назад ка смјештају.
„Могли смо и брже, али зашто не уживати у паузама, планинском ваздуху, сунчаном дану и добром друштву?“, сложили су се сви. За Милоша је то био тек обичан радни дан, за неке снажна шетња, за друге животна авантура, а за шеснаестогодишњег Јована – почетак адреналинских успона и пријатељство са висинама.
У недјељу, на повратку, посјетили су и меморијални комплекс „Долина хероја“ на Тјентишту, као и пјешчане пирамиде у Миљевини код Фоче, заокруживши авантуру препуну утисака.
Сека Вукајловић, ПАК „Скитнице“ Прњавор
Be the first to comment