Profesori su bili dobro plaćeni, cijenjeni i poštovani kao stručnjaci koji nose razvoj zajednice, a njihov rad imao je veliki društveni značaj. U tadašnjim sredinama smatralo se da obrazovanje i prosvjeta predstavljaju temelj napretka, pa su i nastavnici uživali poseban status, često uporediv sa inženjerima i drugim visoko cijenjenim zanimanjima.
U nastavku donosimo tekst objavljen u dnevnom listu „Borba“ 7. jula 1964. godine, prenesen u cjelosti:
ПРОФЕСОРИ ПЛАЋЕНИ КАО ИНЖЕЊЕРИ
За три године прњаворска гимназија израсла
у модерну школу и повратила изгубљену
младост свом граду
Прњавор, јула
Прњаворска Гимназија поклонила је своме граду парк. Ученици први и једине средње школе у градићу са свега четири хиљаде становника, засукали су рукаве и на пустој ледини појавило се пријатно зеленило. Нарушили су провинцијски мир улица овога града, али су стигли и до села: веома често крећу на терен са културно-уметничким програмом. Ни једна манифестација у Прњавору не може се замислити без гимназијалаца.
Све су то, ипак, сасвим нормалне појаве. Нормална је била и тежња прњаворске општине да отвори средњу школу, да би задржала младе и створила услове за школовање деце родитеља који их не могу слати на школовање у друга места. Зар се људима из ове општине може замерити што су Гимназију отворили и из једног веома практичног разлога: да задрже стручњаке који су паковали кофере чим им деца заврше осмолетку.
— Када смо одлучили да отворимо Гимназију свима је било јасно колико је то озбиљан подухват — рекао нам је директор Гимназије Никола Ерих. Општина није богата, али за прву средњу школу у овом крају пронађена су средства. Професорима смо обезбедили комфорне станове и стартне основе за почетнике од 44 хиљаде динара.
У томе је, изгледа, одговор на питање како је Гимназија обезбедила квалификоване предаваче. На стартне основе, ваља додати још нека примања, од хонорарних часова на пример, па да постане јасно да су прњаворски професори плаћени као инжењери на другом месту. И у самом Прњавору није тешко извршити поређење: професори немају разлога да у било чему завиде стручњацима са факултетским дипломама у фабрици обуће, пољопривредном добру „Вучјак“ или фабрици коже.
Прњаворска Гимназија смештена је у новој згради у којој има места за неколико пута већи број ученика него што их сада има. Кабинети су већ комплетирани, нарочито хемијски и физички. Буџет од 18 милиона је сасвим довољан да покрије потребе професора и 200 ученика првог, другог и трећег разреда. За попуну школске библиотеке одваја се сваке године, на пример, по пола милиона динара. За наставу језика користе се грамофонске плоче и магнетофонске траке.
Неколико друштава (кажу да у прњаворској општини живи 13 народности) једва је састављало крај с крајем у обављању своје културно-уметничке и просветне мисије. Гимназијалци су основали музичку секцију. У драмској секцији су професори Владо Радмиловић и Добривоје Михаиловић. Заједно са својим ученицима режирају, глуме, обављају „техничке послове“. Исто тако раде Љубиша Митровић и Милорад Петровић са ученицима који воле фолклор. Сасвим је јасно што је долазак гимназијалаца у села Штрпци, Шибовска, Хрваћани и друга догађај који се памти.
А ученици у својој школи?
— Израсли су у праве друштвене раднике, каже за Миленка Васића, Благоја Моравца и Миомира Тихомировића директор Никола Ерих.
Професори тврде да се реч омладинских руководилаца у школи слуша као њихова. Разредне заједнице су у статуту школе добиле посебно место, постале су фактор на који се рачуна, јер су до сада с успехом разматрале проблеме учења, владања, међусобних односа.
И ето, разумевањем општине, залагањем наставника и ученика прњаворска Гимназија је за свега три године (још ни матураната нема) израсла у добру школу, по успеху једну од првих међу бројним школама другог ступња на подручју бањалучког среза.
