Пише: Дарио Топић, професор историје
Завичајни музеј Прњавор
Лист „Босанска вила“ објавила је у свом броју 25, од 15. децембра 1893. године, сљедећу вијест: „У спомен Лазара Трифковића. Наш врли сарадник и вриједни српски свештеник Јован П. Јовановић из Кобаша јавља нам да ће наскоро у „Стражилову“ оштампати догађај из Босне под натписом: Поп Ђуро Давидовић. За тим ће то оштампати у посебну књигу и посветити успомени врлог родољуба Лазе Трифковића у Прњавору. Ваљда ће књигу пријатељи покојникови знати растурити.“
На данашњи дан 14. августа 1893. године умро је Лазар Трифковић, један од најзнаменитијих и најдрагоцјенијих личности које је Прњавор имао у својој историји. Рођен је око 1852. године у Прњавору. У свом родном мјесту завршава српску православну основну школу, да би се потом у потпуности посветио породичном послу – трговини.
Лазар Трифковић био је велики добротвор. Дуго времена је сам, или и у сарадњи са другим угледним прњаворцима који су љубили свој род, издржавао школу и учитеље српске школе у Прњавору, био на челу црквено-школске општине, у великом обиму помогао градњу цркве Светог Георгија.
У Прњавору активно учествује у светосавским бесједама и забавама, држи уводне говоре, говори о значају Светог Саве, о пјеснику Сими Милутиновићу и другима. Он шаље своје новчане прилоге и широм Босне и Херцеговине, помаже српске школе, светосавске бесједе и другим поводом организоване манифестације. Био је кум српској православној школи у Градишци 1887. године, претплатник часописа и новина који су у том периоду излазили.
Године 1875. када је дошло до устанка у Босни и Херцеговини, склања се из Прњавора у Славонски Брод и оставља стечено на милост и немилост непријатељима. У избјеглиштву, међутим, и даље ради на српској ствари и морално и материјално је помаже.
Као представник Прњавора присуствовао је преносу посмртних остатака пјесника Бранка Радичевића из Беча у Сремске Карловце, тачније на Стражилово 1883. године, а оно што посебно говори о значају, угледу и уважавању Лазара Трифковића у том времену је податак да је на тој свечаности, организациони одбор тог догађаја трећу здравицу упутио управо њему као „родољубивом Србину и устрајном борцу за српска народна права“!? На истој свечаности са Лазаром Трифковићем био је, између осталих, и Михајло Пупин.
Он је сасвим сигурно један од најзначајних људи који су допринијели развоју култа Бранка Радичевића у Прњавору. Име Бранко дао је једном свом сину. Када је сахрањиван, у гробницу са њим спуштено је попрсје Бранка Радичевића и неколико бројева листа „Застава“ који је излазио у Новом Саду.
У историјским изворима, посебно периодици тога времена, име Лазара Трифковића се често налази заједно са угледним јавним личностима тога времена као што су Алекса Шантић, кнез а потоњи краљ Петар Карађорђевић, мис Аделина Ирби, Иларион Руварац, митрополит Ђорђе Николајевић, Сава Косановић, Венјамин Николајевић, Серафим Перовић, архимандрит Нићифор Дучић, генерал Саво Грујић предсједник владе и министар вањских послова краљевине Србије, војвода Богдан Зимоњић, са баронима Јованом Апелом, Хугом Кучером, Исидором Бенком, са именима угледних трговаца и трговачких фирми тога времена Ристом и Михом Шантићем из Мостара, Шкуљевићем и Аничићем из Трста, Глигоријем Јефтановићем из Сарајева и многим, многим другим знаменитим Србима тога времена!
У Прњавору, посебно од 1888. године, присутан је у котарским и општинским структурама, али због своје националне оријентације од власти често прогањан и саслушаван. У записинику са једног саслушања пред аустроуграским властима, правдајући се због једне књиге коју је добио, а није знао да је забрањена, Лазар Трифковић је изјавио сљедеће: „пошто сам ја од својега дједињства навађан читати сваке књиге, романе и ине пјесмарице и приповијетке, добављао сам вазда и читао такове за изобразити свој ум и за научити се колико је могуће свачему, како сам ја како горе рекох више путах разних књигах набављао навадили су се књижари мени шиљати изказе … ново излазећих књигах, те ми је тако баш пред неколико данах од књижара у Панчеву један комад његовог књижарског огласа приспијо у којем је натјецано … ново изашлих књигах као: Разбибрига, Народне пјесме, приповетке из светске књижевности…“.
У неким својим дописима штампи тога времена потписивао се псеудонимом „Србин Босанац“, међутим није био једини који је у Босни и Херцеговини користио тај псеудоним. Чини се да је користио и псеудоним „Обзор“.
Посебно је занимљиво што у истом периоду у Босни и Херцеговини постоје три човјека са именом Лазар Трифковић, сва тројица трговци, угледни јавни радници, али са пуним правом и упориштем у историјским изворима, може се закључити да је Лазар Трифковић из Прњавора био најактивнији на пољу националног рада.
Овај српски родољуб и добротвор из Прњавора поживио је свега 42 године.
Завичајни музеј Прњавор у наредном
Вјечна слава, помен и захвалност Лазару Трифковићу.
Be the first to comment