У архиви српске штампе сачуван је потресан текст из 1888. године у којем мјештани Прњавора и околине јавно проговарају о тешким условима живота, принудном раду, обманама власти и борби за голу егзистенцију под аустроугарском управом. Овај аутентични запис представља ријетко и драгоцјено свједочанство једног времена и народа који је, упркос неправди, одбијао да ћути.
У наставку доносимо комплетан текст објављен 15. фебруара 1888. године, без скраћивања.
Глас из Босне
Прњавор, 15. фебруара 1888.
Ми из овог нашег малог мјеста слабо се јављамо свијету преко новина; ћутимо па трпимо своје јаде, све једа данас–сутра Бог да што боље. Ама мрка капа зла биљега – ми из дана у дан све несретнији и жалоснији. Потјера ли се овако даље, Бог душа од нас ништа неће моћи бити: пропашћемо сви, као најгори несретници, спасти до просјака.
Ово није сад да нам се узима за порез десетина, као што закон заповиједа, него нам се узима преко Божијег и преко царевог, те све што радимо – за другог радимо. Ми од свог јада руке ломимо, кукамо као кукавице. Али ни по ти јада ово опет није према другим неправдама што се овом народу чине, па му се са сваке стране глави пропасти ради.
Ево причаћу вам Божију истину.
Правила се прошле године цеста „Прњавор–Клашнице“. Кулучио је народ на њој, више од по своје снаге, свако је остављао џаба што је свој мал и ајван потирао. По оној злој години по мјесец дана смо проводили ван куће, па никад ни што ваљано ни изјести, ни попити, нит се чим одјети ни покрити. Коњи и говеда јели су грање кад боље хране није било.
Било нас је који смо по недјељама радили, па бездушници – надцестари – ни на светац ни на недјељу се не осврташе, него увијек: „ради, ради, па цркни“. Радили смо, сиротани, хтјели не хтјели – мораш.
Једно вријеме јаве нам да, кад ко изради вријеме које му је одређено, ако хоће даље да ради, добиће од кубног метра ископаног пијеска 40 крајцара, а од крупног и ситног камења 55 крајцара. Кад запитасмо је ли то тврда ријеч, одговорише нам да за то стоји висока земаљска влада у Сарајеву.
Хајд, велимо, Божје име, да бар коју марку заслужимо. Отворише се три мајдана близу цесте, нађосмо људе, навалисмо на посао. Радисмо журно, да што више и што брже урадимо. Пута насуто око 2.000 метара дужине.
Али тад настаде нова невоља.
Долази неки господин инжењер из Бањалуке. Наш надцестар Поправски пошаље нас к њему да примимо новце за рад. Од новаца – ни спомена. Умјесто тога, шаљу нас Бањалуци, па од канцеларије до канцеларије, док нам не исплатише тек дио новца, далеко мање него што смо зарадили.
Кад смо тражили остатак, нису хтјели ни да чују. Ни код власти нас више не припуштају. Радило нас око 30 људи, а надница неким није ни 20 крајцара испала.
Тражили смо правду судом, па код котарског предстојника у Прњавору, па опет Бањалуци, али узалуд. Кад смо најзад затражили пасоше да идемо у Сарајево, подметали су нам папире на њемачком језику да се одрекнемо свих потраживања.
Тако нас варају, гоне, понижавају и упропаштавају.
Али Бог је један. Ми ћемо још чекати. Ако ни од ове стране не буде правде, нећемо се својих крвљу стечених заслуга одрећи без велике муке. Тражићемо, куцати, плакати – јер ако нам не даду пјевати, плакати ваљда не бране.
Тако, ето, видите, српска браћо, како је код нас јадно и жалосно: одакле треба сунце да нас грије, одатле нас лед бије.
