Моји први кораци на сцени Народног позоришта Републике Српске припадају ципелицама служавке Грете, којој је, у односу на оригиналан комад, у нашој верзији дата психолошка слојевитост. Грета је дјевојчурак који годинама служи судију Адама, бива злостављана, а излаза нема, јер Грета осим мачића који трчкарају архивом нема никога. Ако је некада и помислила да потражи помоћ, знала је да су шансе да јој неко повјерује и помогне сасвим мале, јер онај ко је на власти, на позицији моћи, он и диктира правила.
Рекла је ово за “Глас Српске” Ана Винчић, талентована глумица, која је током овог викенда гостовала са представом “Разбијени крчаг” у познатим позоришним упориштима као што су Народно позориште из Београда и Градско позориште “Семберија” из Бијељине. У овом драмском комаду Хајнриха фон Клајста, који је адаптирала и режирала једна од најзначајнијих српских редитељки Татјана Мандић Ригонат млада глумица у свом првом професионалном ангажману ван оквира Академије умјетности тумачи лик Грете, једну од рола у причи о вјечној потрази за правдом.
– Међутим ток представе и сам крај воде ка одговору на вјечито питање: “Има ли у овоземаљском животу правде?”. Свако играње пропраћено је пуном салом, што нам даје до знања да смо као екипа урадили добар посао, али и потврђује да су људи жељни квалитетног позоришта у његовом пуном дјеловању и смислу. “Разбијени крчаг” је представа која сваког гледаоца који има барем зрно емпатије и уопште свијести о постојању морала као сегмента личности отворено суочи са темама које прате друштво од када је оно и настало као уређена заједница. Свако ко има очи и уши, између осталог и мало срца, видјеће колико су људи око нас жељни правде. Стога живјеће “Крчаг” још дуго на даскама многих позоришта.
ГЛАС: Радити са великом редитељком као што је Мандић Ригонат причињава огромно задовољство сваком глумцу, међутим с друге стране и носи баласт одговорности, с обзиром на то да сте се обрели у Народном позоришту РС. Шта сте научили из вриједног процеса, с обзиром на комплетан ауторски тим “Крчага”?
ВИНЧИЋ: Морам рећи да сам много поносна на то што смо као најмлађи чланови глумачког дијела екипе Тара Јованић, која је из моје класе, Илија Ивановић, наш колега са академије и моја маленкост показали зрелост, савјесност, глумачки занат, али и слободу игре током овог процеса. Тари и мени је ово први процес у НПРС и даћу себи слободу да кажем у наше заједничко име да смо заиста уживале у свакој проби. Дочекали су нас дивни људи и хвала им. У процесу сам ослушкивала другу себе, редитељку, али сам се, када је ријеч о доста тога, освијестила тек кад се парчад спојила у једну цјелину. Највише сам научила из тренутака у којима сам током игре била најприсутнија као лик који играм и најодсутнија. Први случај прати мисао “Ух, што је ова глума добра ствар”, а други случај “Гдје је проблем?”. И тако у круг, покушај – погрешка. На крају ипак нешто пронађем.
ГЛАС: Позоришна публика највише Вас познаје из хваљеног и награђиваног комада “Хекаба” у режији професора Радослава Миленковића. У театарским круговима глумци из ове представе и сама режија изложени су једногласним похвалама. Једном ријечју направили сте несвакидашњу представу од комада који се игра преко два миленијума на сцени, што свакако није лак задатак. Шта је оно што сте Ви и Ваше колеге узидали у величанствену грађевину ове грчке трагедије?
ВИНЧИЋ: Прије бих рекла да је “Хекаба” као наш класни “првенац” узидала у нас страст игре које не мањка ни у једном извођењу. Мисао трагичара писана је као апсолут и такву је прихватамо и играмо. А када је ријеч о ономе шта смо ми узидали, мислим да то гледам из другачијег угла. Моја класа, нас шесторо и моја два професора, узидали смо то да су тамо негдје, неких шест студената глуме, у неком времену које је било, јесте и биће, оставили траг у очима неких људи играјући и вјерујући, “а све то ни за шта – за Хекубу!”
ГЛАС: Можете ли нам открити како сте се “рвали” с овим Еурипидовим ремек-дјелом, односно како сте стварали Вашу улогу. Рецимо, да ли сте копали по сопственим умним радионицама у којима се уграбе нека животна искуства, своја или туђа, да би била дата можда нека адекватна боја и печат за лик који играте или је то ствар глумчеве маште?
ВИНЧИЋ: Жанровски постоје правила и ту су да се поштују, а Аристотелова “Поетика” објашњава све. Било је захтјевно појмити судбине Еурипидових јунака, али сматрам да смо се изборили и што будемо старији и животно искуснији биће темељније доживљено. Уобразиља је увијек добар савезник, поготово за играње античке трагедије. Међутим, наше благо је епска народна поезија која је наша антика и она је била степеник ка потпунијем разумијевању грчке трагедије.
ГЛАС: Недавно сте имали премијеру са испитном представом “Кастинг” урађеном по мотивима чувеног руског писца Александра Галина. Какви су утисци након играња?
ВИНЧИЋ: Након испитног учионичког извођења преселили смо наш “Кастинг” на даске и утисци су позитивни. Прича и сама ситуација у којој се налазе ликови скроз је луда и занимљива за игру те је нама на сцени, а и публици, узбудљиво. Оригиналан Галинов комад “Аудиција”, у нашем случају адаптиран као “Кастинг”, садржи слојеве и трагедије и комедије. Апсолутно сваки лик у комаду носи у себи горчину живота, а опет својим постојањем као специфичан карактер изазива смијех.
ГЛАС: Поменули смо да студирате у класи нашег прослављеног глумца Радослава Миленковића. Поред Вас ту су још талентовани глумци попут Бранислава Алексића, Исидора Давидовић, Тара Јованић, Андреа Новаковић и Мила Просан. Који су то савјети и знања која сте апсорбовали од Вашег учитеља, како о глуми, тако и о погледима на свијет и живот?
ВИНЧИЋ: Сјећам се једне реченице мог професора још са почетка студија која је гласила: “Нико не може да вас научи да глумите.” Одмах сам помислила “Па што ја уписах факултет?”. Међутим, то је тачно. На факултету стичемо занатске вјештине како бити ближи истини, ближи себи и из себе бити неко други, а опет на крају дана, у мору преображаја ваља пронаћи своје лице. Професор Миленковић је за ове четири године био наш и педагог и пријатељ и родитељ. Искуство које носе године рада али и живота дијелио је са нама, охрабривао нас је и чувао нам леђа. Наше друго окриље је стручна сарадница, глумица Николина Фригановић. Није нам дозволила да себе доводимо у питање, свој дар и интуицију. Убрзо завршавамо основне студије и права школа нас тек чека.
ГЛАС: Када бисте морали некога да “окривите” што сте се обрели у пољу глуме ко би то био или, да будемо прецизнији, који су утицаји обликовали Ваш умјетнички и животни избор?
ВИНЧИЋ: Не бих да ово звучи као клише, али ја сам већ од раног дјетињства знала да је глума нешто што ми припада и чему ја припадам. Једноставно сам осјећала и то је то. Мада, са шест година нисам знала шта све глума подразумијева, али за мене је једна ствар од тада па до сада остала иста, а то је да изађем на позорницу и будем неко други. Још прије уписа у драмску секцију у мом родном граду забављала сам породицу правећи представе са луткама, цртежима, чарапама или једноставно глумећи дежурну луду. Све је почело од игре у којој осјећаш и живиш, био ти мали или велики. “Хајде, ко бајаги, ти буди то, а ја ћу ово и ми се играмо.” Заправо, ништа се није промијенило. Ко бајаги је прешло у магично “кад би…”, уобразиља је присутна, а игра… игра је све око нас.
Планови
ГЛАС: Да ли ћете можда имати нека нова играња са представама у којима сте тренутно те можете ли нам открити обрисе будућности у Вашим умјетничким плановима?
ВИНЧИЋ: Осим играња са ансамблом НПРС, када је ријеч о игрању студентских представа, публика може да нас гледа на сцени “ДИС театра”, 18. маја у извођењу комедије “Кастинг” и 1. јуна у Еурипидовој трагедији “Хекаба”. Тренутни фокус ми је на припреми завршних вјежби, тј. посљедњих испита, на игрању представа и свакодневном усавршавању. Рад на себи наставља се и након факултета. Што је шира лепеза умијећа, то је више отворених врата за даља умјетничка дјелања која ћу с радошћу прихватити објеручке.
Be the first to comment