У овој драми Александар Галин се бави периодом транзиције не само политичке, већ и унутрашње, људске. Неколико жена које су различитих година, интелектуалних капацитета и социјалног статуса долазе на кастинг за рад у ноћним елитним клубовима, у нади да ће пронаћи бијег из руске провинције и јада који такав живот носи са собом. Основна ситуација јесте кастинг али не само за посао, већ за нечији живот, достојанство и још једну шансу да буду видљиве.
Рекла је ово за “Глас” глумица Мила Просан поводом улоге Тамаре Гуз из хваљене представе “Кастинг” која је недавно гостовала на 27. фестивалу сценских игара у Бихаћу. Једна од најталентованијих глумица млађе генерације каже да је Тамара жена из радничке класе, бивша пролетерка која се бори са некадашњим увјерењима о систему.
– Мој лик, Тамара Гуз, је жена из радничке класе, бивша пролетерка, која се бори са својим некадашњим увјерењима о систему и идеји колективног. Данас, у новој епохи у којој се све некадашње распада, она остаје на маргини, невидљива, заборављена и исмијана. Тамара не долази на кастинг са кринком умјетнице, она има своју истрошеност и празне руке, које су упркос томе, пуне живота, тврдоглавости и радничког поноса.
ГЛАС: Ово је представа о младим људима који сањају, о свим женама које траже простор, о друштву које стално преиспитује вриједност идентитета и смисао одлуке да останемо или одемо. Међутим, шта млада глумица Мила Просан сања и какав простор тражи као умјетница?
ПРОСАН: Сањам о приликама, мјесту на сцени – али прије свега, сањам о правди. Не само као умјетница, него и као млада особа која се формира у времену које често гуши гласове који мисле другачије. Желим простор који не тражи да се сакријем, већ да се покажем. Да будем истинита па макар то било несавршено. Позориште у којем има мјеста и за оне тихе, рањиве, збуњене. У том смислу, мој умјетнички сан није само да “успијем“ – него да будем дио позоришта које не ћути. Које препознаје оне који су на ивици, које говори о онима који су изгурани, које не окреће главу кад млади људи траже смисао. Сањам позориште које није луксуз, већ потреба.
ГЛАС: Играте у Еурипидовој “Хекаби”. О тој представи се доста говорило позитивног. Између осталог, ту сте заједно с колегама доказали квалитет упркос чињеници да се ради о студентској представи, чини нам се да би се многа професионална позоришта постидјела видећи глумачко умијеће и труд. Како сте се носили са једним оваквим класичним комадом и којим сте путевима јурили до сржи сам улоге?
ПРОСАН: “Хекаба” је за мене била први сусрет са свијетом који надилази свакодневно. То није само прича о боли једне жене, већ о силама које управљају животом, о неправди која долази одозго, из простора богова, судбине, неизбјежног. Нисам приступила Хекаби као обичном лику. Она је истовремено жена, мајка, али и мит. Њен глас је глас многих, у њој има и снаге, и слабости, и страшне јасноће. У тој представи смо сви били огољени. Без сценографије, без великих средстава, имали смо само своје тијело и ријеч. И чинило ми се да је то довољно – јер оно о чему говори Еурипид није прошлост, није Грчка. То је питање: колико још бола једно биће може да издржи прије него што постане нешто друго?
ГЛАС: Сам комад је стар преко два миленијума, али судећи по реакцијама публике, једнако је актуелан и у 21. вијеку?
ПРОСАН: Иако је “Хекаба” стара више од два миленијума, њена порука и данас дотиче најдубље људске емоције, без обзира на вријеме или мјесто. Публика и данас препознаје у “Хекаби” универзалну борбу са патњом и немоћи, али и са снагом да се издржи оно што живот носи. Управо та искреност и сировост чине овај комад и даље живим. Зато мислим да је овај комад свевременим: и даље нас изазива, дира и тјера на размишљање.
ГЛАС: Недавно сте коначно постали дипломирана аудио-визуелна умјетница, глумица. Сад креће умјетнички пут, али које догађаје са студирања глуме ћете носити у успоменама за цијели живот?
ПРОСАН: Четири године које ћу памтити по класи, заједништву и искуствима која су ме обликовала. Иако смо сви били различити – по енергији, темпераменту, карактеру – као класа смо дисали као једно. Управо та разноликост учинила је све што смо радили богатијим и дубљим. Једно од најдрагоцјенијих искустава била је наша прошлогодишња турнеја– Нови Сад, Будимпешта и Сомбор. Путовали смо, играли “Хекабу”, живјели у ритму сцене и пута. Било је заиста много лијепих тренутака, али најљепши су они које смо дијелили сви заједно, и када је било тешко и када је било радосно. Заједништво које се тешко објашњава ријечима, а које се дубоко уреже у тијело и памћење. Зато ћу ове године носити са собом као нешто чисто, снажно и моје. Не само као пут професионалног сазријевања, него као вријеме кад сам научила шта значи припадати, вјеровати и расти уз друге.
ГЛАС: Поред глумачког дара, бавите се још неким умјетностима, једна од таквих је умјетност осликавања лица и тијела. Када се пробудила љубав према овој врсти умјетности и по чему је она значајна за Вас за као умјетницу?
ПРОСАН: Љубав према осликавању лица и тијела родила се спонтано, из игре и радозналости, прије скоро десет година. Тада нисам имала никакав план, само сам експериментисала, испробавала боје, текстуре, учила из грешака и уживала у сваком тренутку тог процеса. Све је почело из чисте забаве, али временом се претворило у нешто много дубље. Посебно сам се заљубила у СФX шминку, јер ми она омогућава да стварам читаве свјетове и ликове. За мене је то продужетак глумачке игре, али кроз другачији канал изражавања. И шминки се приступа изнутра, из осјећаја, из замишљеног карактера и атмосфере, само што се све то потом материјализује споља, на лицу, кожи, облику. У том процесу проналазим слободу, мир, али и изазов. Смирује ме, забавља, често и инспирише. То је мој простор игре, али и вјежбалиште прецизности, стрпљења и посвећености детаљу – вјештине које су ми драгоцјене и на сцени.
ГЛАС: Да ли постоје неки глумачки планови или макар очекивања којим треба попунити вријеме које је пред Вама као глумици?
ПРОСАН: Као глумица, налазим се у важној фази прелаза – крај факултета за мене представља затварање једног важног поглавља и почетак новог путовања. Питања о будућности, о мјесту у свијету, о позиву, све су гласнија. Али вјерујем да су ти тренуци неизбјежни – и да управо кроз њих почињемо јасније да чујемо себе. Што се тиче конкретних планова – очекујемо нову премијеру на јесен, а као трупа ћемо наставити да играмо представе које су већ на репертоару. Између тих извођења, посвећујем се раду на себи. Вјерујем да пауза није празнина, већ прилика да се ослушнем, напуним и припремим за оно што долази. Имам наду и жељу да ћу, у периоду преда мном, срести нове људе, нове текстове и неке нове сцене у себи.
ГЛАС: Љетна сезона је прилика да глумци мало предахну од напорних позоришних обавеза. Укратко, како Мила Просан воли да проводи слободно вријеме које данас постаје луксуз с обзиром да читав свијет јури и постаје дио брзине времена која је данас неминовна?
ПРОСАН: Слободно вријеме најрадије проводим у природи. Природа и простор без граница ме враћају себи. Посебно ми прија да будем окружена животињама, а највећа љубав су ми коњи. Јахање ми је као терапија – осјећај повјерења, слободе и потпуне присутности у тренутку. Велику важност у мом животу имају блиски људи. Њихово присуство ме подсјећа да нисам сама у свему што носим. Охрабрују ме кад сумњам, подржавају ме кад застанем, радују се са мном кад успијем. Управо такве везе ми дају снагу да идем даље и њежност да не отврднем. И оно што ми је увијек потребно – да будем окружена умјетношћу. Било да је стварам, гледам или доживљавам, умјетност ми даје смисао, покреће ме и подсјећа ко сам и зашто овим путем идем.
Be the first to comment