Задушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.
Духовске Задушнице
Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен “од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој.” И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.
